Izvor: Politika, 06.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika, erotika i rokenrol
Tajvanska Kama sutra, japanski špageti-vestern i filmovi o Bobu Dilanu i Lu Ridu. - Francusko delo "Zrno i mazga" u samom vrhu
Od našeg specijalnog izveštača
Venecija-Lido, 5. septembra – Antiratne poruke, politički angažman, korporacijski kriminal, ekonomija u novom svetskom poretku, a u pauzama rokenrol i žestoki azijski seks – glavna su obeležja filmova u glavnom programu 64. Venecijanskog festivala. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Miriše li vam to na zlatne filmske 70-te godine dvadesetog veka? I te kako, no nije reč o pukoj filmskoj retro modi već o realnoj potrebi autora sa savešću, koji žele da progovore o onome što vide oko sebe u ovom nesnosnom svetu, u realnom vremenu. Ohrabrujući otklon od filmova iz velikih fabrika isprazne zabave.
Po autorskom angažmanu, u sam vrh do sada viđenog, osim filmova Anga Lija, Brajana de Palme, Pola Hagisa, Kena Louča, izdvojio se i film "Zrno i mazga" Abdelatifa Kašiša, francuskog reditelja tuniskog porekla (2001. "Zlatni lav" za najbolji debitantski film "Krivite Voltera"), kao odličan primer tendencije savremenog filma da se granica između dokumentarističkog i fikcije neosetno izgubi. U ovom delu, u kojem ljudska dimenzija likova postaje centralna tema, Kašiš nudi socijalno angažovanu imigrantsku priču o 60-godišnjem francusko-arapskom radniku sa dokova koji, posle otkaza, pokušava da pokrene kus-kus restoran. Glavni Kašišov junak (glumi ga naturščik Habib Bufares) ima pravo na snove, ali u njih uvlači porodicu, rasutu oko ovog projekta koji simbolizuje bolji život. Zbog autentičnosti likova i društveno-političkog miljea, strukture i stila, gledalac bez predznanja sa lakoćom može da pomisli da je "Zrno i mazga" dugometražni dokumentarni film.
U drugu polovinu festivala smešteni su azijski filmovi. I, dok su u Ang Lijevom filmu "Žudnja, oprez" scene eksplicitnog seksa bile u savršenoj funkciji, u tajvanskom filmu "Pomozi mi, Erose" Li Kang Šenga, inače glavnog glumca u kultnim filmovima Cai Ming-Lianga, one su same sebi cilj. Jer, pornografija je osvojila otuđeni, sebični, nemoralni, prezagađeni i ožedneli svet. A o tome je ovaj film, u kojem su scene seksa takve da je Kama sutra čista naiva.
Bure aplauza i oduševljenja publike izazvao je japanski film "Sukijaki Vestern Đango" Miike Takešija, veliki omaž špageti-vesternima (u Japanu poznatim kao "makaroni-vestern"), ali stilski unikatnom delu u kojem je autor u ubitačnom i uzbudljivom ritmu pomirio kaubojsku akciju, melodramu i dvoboje sa samurajskim filmom. Posle četrdesetog, leševe smo prestali da brojimo, dovoljno je da vam kažemo da su na kraju ostala samo tri preživela. Iako ova vrsta filma nije i "šoljica čaja" vašeg izveštača, mora se priznati da je "Sukijaki Vestern Đango" od one vrste filmova koji će sa lakoćom steći epitet kultnog, naročito kod populacije koja voli vestern i samurajski film i, naravno – Kventina Tarantina. Jer, upravo sa njim u maloj, ali upečatljivoj kameleonskoj ulozi i počinje ovaj zabavni film.
Za bunt, seks, drogu i rokenrol rezervisani su filmovi "Ja nisam tamo" Toda Hajnesa i "Berlin" Džulijena Šnabela (van konkurencije). Hajnesov film posvećen je legendarnom Bobu Dilanu, kroz neobično i neočekivano poniranje u raznovrsne i kreativne dubine ovog muzičara i poete čije su pesme obeležile jednu epohu, 60-te i 70-te, vreme vijetnamskog rata i Niksona, vremena hladnoratovske politike. "Ja nisam tamo", kao čekićem, razbija linearnu, činjeničnu Dilanovu biografiju. Glavni junak je razmrvljen u desetak lica, a njegova biografija u stotinu krhotina te se onaj ko o Dilanu ne zna mnogo teško može snaći. Ali, takav je Tod Hajnes, najčešće sam sebi dovoljan. Dovoljno je reći da Dilana tumači čak šestoro glumaca: Kejt Blenčit (izvrsna), Kristijan Bejl, Hit Leddžer, Ričard Gir, Ben Višou, čak i maloletni crni glumac Markus Karl Frenklin. U filmu se kao Dilanovi savremenici pojavljuju i Džulijan Mor i Šarlota Genzburg...
"Berlin" slikara i reditelja Džulijena Šnabela (ovogodišnji dobitnik kanske nagrade za najbolju režiju i "Zlatnog lava" za film "Pre nego što padne noć"), dobro je razgalio publiku kao čist dokumentarac o istoimenom konceptualističkom, a svojevremeno napadanom i osporavanom albumu Lu Rida iz 1973. godine. Šnabel, ali i sam Lu Rid očigledno su srećni što su, posle toliko godina, dokazali da su pesme sa ovog albuma i te kako dobre i žive. A govore o ljubomori, besu i gubitku, o mračnim i tužnim stranama ljubavi dvoje zavisnika, depresiji i nestanku emocija...
Na Lidu se još očekuju filmovi Nikite Mihalkova i Pitera Grineveja, a večeras će se znati i koji je to film iznenađenja.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 06.09.2007.]
