Izvor: Politika, 13.Avg.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička volja i umetnost u Srbiji
Politika: Ima li kod nas sličnih primera poput Gutuza da je nekog umetnika država „pogurala” da je postao „dvorski slikar”?
Miško Šuvaković: Ne mislim ništa loše pod tim „dvorski slikar”. Na dvorovima su se, manje-više slikale ponekad dobre kič slike koje danas gledamo sa uživanjem. Ne mogu se kultura i politika posmatrati odvojeno od našeg života ili određenih praksi. Srpska umetnost je u istom onakvom odnosu u kakvom je srpska metalna industrija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a to znači u poslednjih 25-26 godina u dubokoj ekonomskoj, političkoj i društvenoj krizi. Ne treba zaboraviti da su devedesetih godina razorene sve etičke, političke, moralne vrednosti, da je raspadom Jugoslavije došlo do razaranja sistema koji je 40 godina građen kroz doba socijalizma. Dovedite stranog studenta u Beograd, nećete ga odvesti ni u jedan muzej. Bićete kratko obradovani, kada prođete Knez Mihailovom ulicom i vidite remek-dela srpske umetnosti koja su okačena, jer ćete uskoro videti, ako pažljivo pročitate potpis ispod slike, da piše „Naradni muzej”, čak ni ispravno ime muzeja. Ta korektorska greška, i to ispod svih slika, govori o mehanizmima kako je jedan sistem razoren kao takav. Meni se čini da bi u ovom trenutku, zapravo, bilo važnije utvrditi kakva je slika ove scene, nego utvrditi da je ona loša.
Stevan Vuković: Ako se već pominje Andre Malro, pada mi na pamet još jedna anegdota koja može da bude vrlo indikativna za poređenje kadrovske politike u socijalističkoj Jugoslaviji, i danas. Jovo Kapičić je, ubrzo nakon završetka rata, za sve svoje zasluge za partiju i službu (UDB), postavljen na mesto prvog sekretara jugoslovenske ambasade u Parizu. Međutim, nakon što je došao u sukob sa Markom Ristićem, ambasadorom, on je vrlo brzo sa tog mesta povučen. Po njegovim ličnim navodima, koje je Tamara Nikčević zapisala u knjizi pod nazivom Goli otoci Jova Kapičića, sam predsednik partije (Tito) mu je tu odluku obrazložio na vrlo otvoren način, rečima: „Čim je Ristić došao (da se žali), sebi sam postavio pitanje– ko će bolje da razgovara sa Marloom – Marko Ristić ili ti koji si juče stigao iz šume?” Dakle, u rešavanju spora koji je vođen isključivo po pitanju subordinacije – ko će tu koga da sluša u ambasadi – zasluge istaknutog partijca, i to već generala JNA, kome će kasnije biti poverena i koordinacija akcije hapšenja Draže Mihailovića, tu ipak nisu prevagnule nad kulturnim kompetencijama jednog književnika, umetnika i esejiste. Šta mislite da bi danas u takvom sporu prevagnulo? Da li bi danas predsednik neke od partija kod nas osobu koja bi apsolutno sve za tu partiju uradila sklonio sa neke pozicije da ne bi pravila probleme nekom istaknutom kulturnom radniku, i to u oblasti političke, a ne samo kulturne diplomatije?
Uroš Đurić: Jako dobra paralela može se izvesti iz činjenice da smo zaista gradili infrastrukturu i uključili kulturu kao integralni deo društvenih procesa tek posle 1945. godine. Umetnička, pogotovo avangardna umetnička scena, koja je postojala u Beogradu i u Jugoslaviji između dva rata, zapravo, nije imala gde da bude prikazana, niti je bila deo šire društvene postavke tog doba. A to je period na koji današnja politička elita voli da se poziva i referira. Ispostavlja se da je čitava struktura podrške savremenoj umetnosti izgrađena upravo u onom dobu koje se danas pežorativno naziva komunističkim, a to, čak, može da se prevede i na devedesete godine. Mislim da je u devedesetim godinama Miloševićeva Srbija ili tada SR Jugoslavija još uvek imala neku ideju o kulturi i o njenom značaju, iako je ona, naravno, bila pervertirana i potpuno pod okriljem politike.
Politika: Kakvu je ideju o kulturi imala Miloševićeva Srbija?
Uroš Đurić: Imala je ideju da treba da preuzme institucije, da makar kroz budžete pomogne. Jednostavno, kao što je imala ideju da treba da nastavi Jugoslaviju, tako je smatrala da treba da nastavi u nekom pervertiranom obliku i sve te civilizacijske normative koji su bili deo dostignuća tadašnje Jugoslavije. Ne verujem da je politička klika tadašnje Jugoslavije bila nešto posebno zaljubljena u kulturu, ali je smatrala da je njen značaj politički, geostrateški i, na kraju, u okviru obaveza koje je imala kao članica OEBS-a, postojala je i obaveza da se izdvaja određena suma za kulturu. Ovde govorimo o državi koja je bila jednopartijska. Mislim da to više nije važno današnjoj vladajućoj garnituri, koja je, kao što je Đorđe Kadijević rekao, „konfuzna u svom usmerenju”, koja više ne zna ni šta je, da li je nacionalna ili je internacionalna, ili je anacionalna, ili je to prema tekućoj potrebi
Slavko Timotijević: Kada se Jugoslavija posle’48. distancirala od Rusa politički vrh je osetio potrebu da se otvori prema svetu i on je to uradio preko kulture. I otvarajući se prema svetu preko kulture, ministri su dobili mandate da pribave najkvalitetnije programe iz sveta. Izložbe: Savremena francusdka umetnost(1952), Savremena švajcarska grafika i izbor dela holandskog slikarstva 1850 – 1950 (1953), samostalna izložba Henrija Mura (1955), Savremena umetnost u SAD (1956), Savremena italijanska umetnost (1957), TheFamilyofMan, čuvena Stajahenova izložba fotografija (1957), Savremeno francusko slikarstvo (1958), Zbirka Urvater (1959), Savremena američka umetnost (1961) imale su funkciju da Jugoslaviju uključe u zajednicu demokratskih zemalja.
Politika: Vratimo se na devedesete. Kako je došlo do toga i zašto je 1991. na ovdašnjoj umetničkoj sceni sa neodobravanjem i negodovanjem dočekano ono što se nazivalo savremena umetnost?
Uroš Đurić: Ono što je fantastično, to je da je tada sve bilo jeftino. I pošto je sve bilo jeftino, nikada umetnička produkcija nije bila plodonosnija nego u devedesetim. Meni je bilo zanimljivo da otpor nije postojao samo ovde unutar društva. Jedan od najinteresantnijih komentara, koji su uopšte postojali, bio je upravo na Prvom bijenalu u Vršcu kada je gostovao čuveni kritičar Bonito Oliva, koji je došao i rekao otprilike: „Šta je ovo, gde je ovde umetnost koja bi se bavila aktuelnim društvenim zbivanjima?” To je strahovito interesantan komentar zato što, ako pogledate, ruska avangarda je nastala upravo u najkritičnijim vremenima u Rusiji, a da se pri tom eksplicitno nikada nije bavila u svojoj tematici aktuelnim društvenim zbivanjima već je nalazila umetničku formu kroz koju je provlačila svoju mini društvenu praksu. Slično je i sa nacizmom. Između 1935. i 1945. godine, u celoj toj deceniji u kojoj se dešava čitavo ludilo u Evropi i svetu, vi nemate umetnost koja to prati osim Džona Hartvilda, ako se dobro sećam. To su fenomeni koji proističu iz takvog vremena. Mislim da u likovnoj umetnosti u Americi, u vreme Vijetnama, nemate umetnost koja bi se na taj način tematski bavila tim fenomenima.
Politika: Radovi Milice Tomić nastali devedesetih godina bili su politički...
Uroš Đurić: Oni jesu bili politički, ja i za svoje radove mogu da kažem da su bili politički, ali radi se o tome na koji način su se društveni fenomeni uopšte prikazivali. Meni su i radovi Zorana Naskovskog bili vrlo politički radovi. Samo je pitanje da li mi govorimo o umetnosti koja treba da ilustruje određeno vreme i određene društvene prilike, ili ona deluje u okviru društvenih prilika. To su dve potpuno različite tendencije. Čini mi se da je na neki način to očekivanje da umetnik treba da pruži odgovore na aktuelnu društvenu temu vrlo demagoški zahtev. Devedesete su za mene bile zaista srećna okolnost, tek sada razumem, upravo zato što je sve bilo dostupno, mnogo dostupnije nego danas. Devedesetih se potpuno razbilo očekivanje od umetnika da svoje radove realizuje u okviru jednog izabranog medija i da se cela estetika realizuje u okviru jedne prakse.
Miško Šuvaković: Postoji jedna priča iz devedesetih koja je mene na neki način isprovocirala i koju sam u ovoj knjizi „Radikalne umetničke prakse”, baš kad se govorilo o devedesetim, pokušao da izvučem. Na neki način ja sam se tu suočio sa nizom slikara koji su poticali još iz pedesetih godina, koji su kao veliki deo srpske intelektualne elite kroz osamdesete godine došli do nacionalnih pozicija, nacionalnog identiteta. Tu bih izdvojio jednu figuru kojoj sam posebnu pažnju poklonio, to je Dragoš Kalajić. Ali tu bismo našli i Batu Mihajlovića sa njegovim tragičnim ekspresionističkim slikama, tu bismo našli Olju Ivanjicki sa Kosovskim bojem, Milića od Mačve sa mitologijom.
Uroš Đurić: Mislim da čak i ova scena koju je gospodin Šuvaković pomenuo kao desnu, isto nije dobila neki jasniji legitimitet od strane vladajućih političkih struktura tog doba, tako da se i oni mogu smatrati jednom scenom koja je bila poprilično autonomna u svojim pokušajima da dobije legitimitet, ali je to izostalo.
Đorđe Kadijević: Pomenuću jednu epizodu vezanu za Kalajića. Devedesetih godina bili smo na jednom sastanku u Muzeju savremene umetnosti, gde se razgovaralo o tome šta da se uradi sa postojećom zbirkom jugoslovenske moderne umetnosti. Padali su razni predlozi, bilo je nas desetak koji smo se time bavili. Kalajićev predlog je bio, ni manje ni više, nego da se „sve to smeće koje ne pripada produkciji srpskih umetnika”, ili vrati tamo gde pripada, Hrvatima, Slovencima, Bosancima, Makedoncima ili već ko hoće, ili jednostavno da se uništi. Odnosno, da se do te mere degradira, da se ponudi na aukciju, da se s tim radi ono šta se hoće. Na svu sreću, taj predlog nije prošao. Preovladalo je mišljenje da Muzej savremene umetnosti treba da sačuva svoj jugoslovenski karakter, kao što ga čuva i Narodni muzej, i to još iz vremena i pre nego što je postojala Jugoslavija. Ja nosim sećanje na to vreme kao živi svedok, kao na jedno vreme vrlo podložno mogućnosti najrazličitijih interpretacija, od kojih nijedna ne mora da se uzme kao verodostojna.
Politika: Da li je na tom sastanku neko podržao Kalajićev predlog?
Đorđe Kadijević: Niko. Kalajić je bio usamljen, a najenergičnije je protiv nastupio Nikola Kusovac. Ja sam rekao da to nema smisla i podsetio sam, naravno, na tradicionalnost Muzeja koji je ostao jugoslovenski orijentisan u pogledu koncepta svoje zbirke i čuvanja toga materijala koji ima, i to još iz vremena pre nego što je Jugoslavija nastala. U svakom slučaju to nije prošlo.
Miško Šuvaković: Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu u svojoj kolekciji ima izuzetnu umetničku kolekciju, čak i Kalajića. Imaju njegove najbolje radove s kraja šezdesetih godina, koji su u određenim prilikama izlagani. Jer, postoji srećna okolnost da su iz doba komunizma ili socijalizma ostali zakoni koji su zabranjivali muzejima da otuđuju dela. Ja sam bio slučajni svedok situacije kada su Moderna galerija i galerija iz Pirana, odnosno iz Kopra, želele da kupe Pregeljeva dela. Pregelj je u jednom trenutku svog besa pola svoga umetničkog dela poklonio Modernoj galeriji a pola Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. I oni su od kraja 1990. do 2000. godine želeli da otkupe ta dela, Zakon o kulturi kojim je regulisan rad muzeja nije dozvoljavao otuđenje. To je jedna od srećnih okolnosti koja je manje-više u svim zemljama bivše Jugoslavije bila na snazi.
----------------------------------------------------------------
Desničarstvo u pop-art stilu
Miško Šuvaković: I, zapravo, vi nemate jednu priču na prelazu osamdesetih u devedesete. S jedne strane, imate jednu veliku priču koja se iz domena likovnih umetnosti povezuje sa onim što se dešavalo u književnosti, u teatru (podsetiću vas na „Golubnjaču”, na poeziju Noga i tako dalje) i koja, zapravo, pripada toj vrsti restauracije desnog pogleda, pri čemu je ideja slikarstva izabrana verovatno tragično pogrešno kao model izražavanja desne nacionalne političke pozicije. Neki ljudi su to razvili zaista, moram priznati, fantastično, kao Dragoš Kalajić koji je doveo do najekstremnije, radikalnije, nacionalističko-rasno-profašističke pozicije, kroz jednu vrstu modernog slikarskog izraza koji vuče od italijanske nove figuracije i pop-arta šezdesetih godina, razvijajući jednu vrstu takvog diskursa. I taj diskurs je bio duboko utemeljen, zapravo, u onim dominantnim društvenim procesima koji su se dešavali od 1987, a bojim se i ranije, i onom, da kažemo, euforičnom nacionalizmu koji je radio profil Srbije devedesetih godina.
-------------------------------------------
Rezime i ekscesi
Stevan Vuković: Kalajić i Đorić su u Muzeju radili samo tu jednu izložbu (Balkanski istočnici srpskog slikarstva dvadesetog veka) i tu se pokušaj promene paradigme na sceni zaustavio. Samo nekoliko godina nakon toga u Muzej se vratio Jovan Despotović i izložbom Rezime je redefinisao to šta su bile devedesete u umetnosti u Srbiji. Taj upliv Kalajića i Đorića nije bio trajan i završio se takođe samo kao ekscesna pojava.
---------------------------------------------
Svetski uspeh Abramovićeve je isti kao Đokovićev
Uroš Đurić: Kultura u tom strateškom smislu danas uopšte nije prepoznata kao važan faktor bilo čega, ni identifikovanja određenog prostora na kojem se ova država nalazi, niti aktuelnih dometa, pogotovo u savremenoj umetničkoj produkciji koje ova sredina evidentno ima. To su sve pojedinačni uspesi. Dobar primer za ovo je kako se tretira nestvarni uspeh Marine Abramović, koji nije ništa manji od uspeha koje u svetskim okvirima postiže Đoković. Ova država nije želela da ubere ništa od onoga što je mogla, što joj je čak i nuđeno, a radi se upravo o onom tako nasušno potrebnom pozicioniranju u elitnim krugovima, pa još u Americi, a samim tim i u celom svetu, od kojih biste mogli da imate i te kako koristi.
----------------------------------------------------------------
Novi muzeji, svakih 5 do 10 godina
Slavko Timotijević: Još tih 50-tih godina, doneta je odluka da se osnuje i izgradi Muzej savremene umetnosti, a zatim i druge institucije kulture. Ali pošto u našem sistemu uvek postoji neka vrsta greške, ovde je ta greška bila to da se sve pravi po sistemu uzoraka. Jedan muzej, jedan Bitef, jedan Bemus, jedan Fest. Dakle, napravi se jedan uzorak i onda se misli da je taj uzorak dovoljan za sve ostalo što će se dešavati. Na teritoriji sadašnje Srbije potrebno je na svakih 5 do 10 godina otvoriti novi muzej kojim bi se zadovoljile potrebe društva, priliv umetnika i artefaktnog materijala i stručno pratile promene u svetu umetnosti. Ali ne mogu istoričari umetnosti praviti muzeje bez društvene, odnosno političke volje koja bi trebalo da servisira stručna stanovišta. Političari imaju zadatak, preko stručnjaka, da identifikuju sve te vrste promena kako bi na osnovu toga određivali društvenu strategiju.
Kraj u idućem broju
objavljeno: 14.08.2011.
