Izvor: Politika, 14.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polemika o neobjavljenom
Žestoka rasprava između Velimira Viskovića i Miljenka Jergovića oko Hrvatske književne enciklopedije otvorila davne sporove. – Podsećanje na Jergovićev tekst „Smrt poslednje babe Srbije” o smrti Desanke Maksimović
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb– Književna i druga dela postaju predmet kritika i polemika kada dođu pred oči javnosti, ali iz nekih dubljih i uglavnom zamagljenijih razloga dešava se i obrnuto. Takav primer je najnovija žestoka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << polemika oko Hrvatske književne enciklopedije koja treba da se posle nekoliko godina napornog rada pojavi krajem ove godine, a inicirao ju je popularni mlađi pisac Miljenko Jergović svojim nedavnim tekstom u „Jutarnjem listu” pod naslovom „Kriva knjiga za krivu književnost”.
U tom komentaru koji je izašao par dana posle velikog teksta Darka Hudelista u „Globusu” u kojem ovaj enciklopedistički poduhvat opisuje kao „Životno delo Velimira Viskovića” (kako glasi i naslov), Jergović negativno piše o ovoj enciklopediji (naziva je „jadna knjiga koja srećom nastaje u vremenskom beskraju pa nam ostaje nada da se u našem mileniju neće pojaviti”) i ide direktno na njenog pokretača i glavnog urednika Velimira Viskovića.
Jergoviću smeta i što se među autorima enciklopedijskih članaka nalazi i „nekakav N. Mihaljević, po svemu beznačajak, ali ga dobro pamtim po tekstuljku u kojem me 1993. napada jer sam u ’Nedeljnoj Dalmaciji’, u članku ’Smrt poslednje babe Srbije’, biranim ružnim rečima pisao o zakašnjelom utrnuću Desanke Maksimović, pesnikinje pubertetsko-ljubavne, floralne i rodoljubne inspiracije, i predgovaračice knjige Slobodana Miloševića ’Godine raspleta’, u kojemu nam se glava tog čoveka ukazuje nedužnom poput glave maslačka”.
„Taj sam članak poslao iz Sarajeva, gde sam tada živio, a po kojemu je pljuštalo olovo rođeno u bezazlenoj maslačkovoj glavi, ali sam reakciju tog Mihaljevića čitao tek kada sam došao u Zagreb. Dirnuo me žar i književna uverljivost s kojom je dobru tetu Desu branio od moje bestijalnosti” – objašnjava Jergović i dodaje: „Čitao sam nekoliko Mihaljevićevih natuknica napisanih za Viskovićevu enciklopediju: jednako su inteligentno sročene i književno te povijesno relevantne. To je ta istraživačka i inovativna dimenzija koju je u Viskovića hvalila i Andrea Zlatar, prihvaćajući tako sve konsekvence njegova enciklopedizma kao svoga rođenog.”
U zaključku svog komentara Jergović napominje: „Na žalost, nemam načina da se spasim od manipulacije mojim imenom i uvrštenjem u Hrvatsku književnu enciklopediju. Čitam u ’Globusu’ da sam zaradio 80 redaka. Svaki mi je težak i svaki mi se na neviđeno gadi, jer je lažan, kao što mora biti lažno sve što je vezano za ovu knjigu. Kada bi to pomoglo, bio bih spreman na kolenima otpešačiti sve do Valjeva i do Brankovine, te se ispričati teti Desi Maksimović, samo da mi se ime ne nađe u toj septičkoj jami hrvatske književnosti, u izdanju Leksikografskog zavoda ’Miroslav Krleža’, ko zna koje godine.”
Na ovo je brzo u istim novinama reagovao Velimir Visković vraćajući Jergoviću „istom merom”, „pogotovo što o predmetu spora, enciklopedistici, ne zna ama baš ništa”.
Odgovarajući na primedbu o Mihaljeviću, on navodi: „A činjenica da se 1993. Mihaljević usudio ’ružnim rečima’ komentarisati Jergovićevo pisanje o Desanki Maksimović, ne govori ništa loše o Mihaljeviću koji je ostao dosledan svojim stavovima, za razliku od Jergovića koji je u prvoj polovini devedesetih napisao niz šovinističkih tekstova za koje bi danas najradije da ne postoje, jer narušavaju njegov novi imidž obnovitelja bratstva-jedinstva i redovitoga gosta beogradskih novina. I to tako žestokog da i mene po bosanskim medijima denuncira kao ’velikohrvatskog nacional-šovinistu’. Ne zna čovek bil’ se smejao il’ plak’o!”
I na kraju – navodi Visković – „prava jergovićevska poenta: Zabranjujem vam da pišete o meni!” „Pa kako on to misli zabraniti? Nadam se ne rodbinskim vezama! Kakva primitivna megalomanija u tom čoveku?!” – čudi se Visković.
Polemika o još neobjavljenoj Hrvatskoj književnoj enciklopediji, kako se čini, najmanje se dotiče tog kapitalnog kulturnog projekta, a više ima boju međusobnog ličnog odnosa dvojice istaknutih hrvatskih kulturnih stvaralaca. Za podsećanje: treba navesti da je još pre dve godine Miljenko Jergović napustio Hrvatsko društvo pisaca (osnovano kao pandan starom Društvu hrvatskih književnika) čiji je predsednik upravo Velimir Visković.
Radoje Arsenić
------------------------------------------------
Hrvatska književna enciklopedija
U tri toma velikog formata buduća enciklopedija imaće 6.000 članaka o 3.000 hrvatskih pisaca, oko 800 stranih koji imaju bilo kakve veze i uticaj na hrvatsku kulturu, o brojnim izdavačima, književnim časopisima itd., koje su napisala 283 stručna saradnika.
Pisci su podeljeni u četiri kategorije prema kojima se utvrđuje i dužina, odnosno broj redaka koji im je posvećen. U prvoj kategoriji su najistaknutiji klasici hrvatske književnosti (prosečno 250-400 redaka, ali i više od toga), među kojima Miroslav Krleža ima najviše prostora (500 redaka, plus 200 redaka popisa literature), sledi Ivo Andrić (400 redaka i 150 redaka popisa literature), a tu su i Marko Marulić, Marin Držić, Ivan Gundulić, August Šenoa, Tin Ujević i još neki. U drugoj kategoriji zastupljeni sa 100-250 redova su Petar Preradović, Ante Kovačić, Vladimir Nazor, August Cesarec, Vladan Desnica, Ranko Marinković, Vesna Parun, Ivan Aralica, Mile Budak i drugi. Treća kategorija obuhvata pisce kojima je dato od 30 do 100 redova i u njoj su afirmisani mlađi pisci poput Miljenka Jergovića (80 redova), Renata Baretića, Borisa Dežulovića i drugih, ali i takvi kao što su ustaški poglavnik Ante Pavelić (30 redova), koji je napisao nekoliko priča, a posle atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju i političkopropagandni roman „Liepa plavka”. Najviše pisaca je svrstano u četvrtu kategoriju, kojima je posvećeno 10-30 redaka, a u nju ih spada čak tri četvrtine od ukupnog broja.
R. A.
[objavljeno: 14/05/2009]
