Izvor: Politika, 22.Sep.2011, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokušavam da napravim nešto lepo
Ne želim da obrazujem publiku, ne želim da ih šokiram, kaže Hajner Gebels
Volim da dođem u Beograd, da osetim pozorišnu energiju koju Bitef neguje, zagovara. Volim da dođem i zbog kontinuiteta. Mogu da vam obećam novi eksperiment, neobično iskustvo. Vrlo često se dešava da publika koja misli da poznaje moje delo ode sa predstave razočarana jer smatra da novo ostvarenje nije ono što su prethodnog puta videli. Zato, na primer, ne volim da izvodim svoja dela u Frankfurtu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz kojeg dolazim, zato što ljudi znaju da kažu: prošli put je bilo sa klavirima. Zašto sada radite sa pevačima? Ili, na primer zašto nema videa, vođeni prethodnom predstavom koju su gledali.... kaže nemački reditelj Hajner Gebels koji je na 45. Bitef stigao sa predstavom „Došao sam kući ali nisam ušao” koja je izvedena sinoć na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u produkciji teatra „Vidi” iz Lozane.
Kompozitor i reditelj Hajner Gebels je stari bitefovac. Ovdašnju publiku oduševio je na 39. Bitefu 2005. godine predstavom „Eraritjaritjaka”. Nemački umetnik, ujedno je te godine dobio i prestižnu nagradu „Politike” za najbolju režiju. Ovoga puta beogradskoj publici predstavio je svoje najnovije delo „Došao sam kući ali nisam ušao” uz čuveni Hilijard ansambl prikazujući uprizoreni koncept u tri slike, na tekstove Eliotove poznate pesme „Ljubavna pesma Alfreda Prafroka”, Morisa Blanšoa „Ludilo dana”, Kafkin „Izlet u planinu”, kao i kratki tekst Samjuela Beketa „Worstword Ho”. U tri slike govori se ni o čemu, što nikuda ne vodi, ali je u isto vreme zadivljujuće u svojoj neuhvatljivosti i lepoti.
– Mislim da publika treba da prihvati, spozna da pozorište nije ponavljanje onoga što znamo, već umetnička forma koja može da bude jednako istraživačka kao bilo koja druga vizuelna umetnost. Zato se ne slažem sa mnogim upotrebama pozorišta, navikama, pravilima. Mnoga pozorišta vrlo često pokazuju iste komade: ponavljaju, ponavljaju, ponavljaju. Sa istim ansamblom, glumcima. A publika, gledalac? Čak sede u pozorištu pored iste osobe, u istom redu iz večeri u veče jer imaju pretplatu. Čemu to vodi? Koji je izazov u ponavljanju? U nemačkom pozorištu se mnogo toga bazira na poznatom, na prepoznavanju stvari. A pozorište treba da bude forma koja ima u sebi iznenađenje, tajnovitost i nije u potpunosti poznata. Teatar ne postoji zbog toga da daje izjave, tvrdnje o stvarnosti, nego da omogući iskustva koja do sada niste imali, kaže Gebels.
I dok smo zadihani i u žurbi stigli u Jugoslovensko dramsko pozorište jer nam uvek nedostaje poneki minut više, umor i nervoza kao da su istog trenutka iščezli kada smo, ljubaznošću organizatora uspeli da zavirimo na Gebelsovu probu na sceni „Ljuba Tadić”. Smiren, spokojan, bez povišenog glasa nemački reditelj izuzetne karijere pratio je smenu scena na sceni. Upravo takva je i nova Gebelsova predstava: odlikuje je jedinstvo, mir, estetsko savršenstvo..... Suprotno stvarnosti koju živimo. Proba je završena tačno u minut kada je Gebels i najavio. Odlazi nakratko da se osveži i ljubazno se obraća novinarima. Nama ostaje da žalimo što ovakvih sagovornika nemamo više.
– Kako uspevam da se ne ponavljam? Dajem sebi vremena. Moj prethodi komad je bio 2008. Sledeći će biti 2012. U tom intervalu imam četiri godine istraživanja, oklevanja, pronalaženja novih pitanja, objašnjava Gebels i u isto vreme odgovara kako uspeva da nepogrešivo pravi predstave posebne scenske lepote:
– Jednostavno pokušavam da napravim nešto lepo. Lepotu! Ne želim da obrazujem publiku, ne želim da ih šokiram. Želim da ih pozovem, podelim sa njima jedno estetsko iskustvo, svoju emociju, energiju.
Hajner Gebels živi u Frankfurtu na Majni.Od ranih devedesetih komponuje i režira svoja muzičko-scenska ostvarenja. Objavio je više CD-ova, piše i predaje. Dobitnik je velikog broja internacionalnih umetničkih priznanja.
– Ne volim da moje predstave publika doživljava kao krik stvarnosti. Kao stvaraoci mi ne trebamo da pokušavamo da definišemo odnos stvarnosti i umetnosti, već da svojim predstavama otkrivamo, ukazujemo, poručuje Gebels.
I prošli put kada je boravio u Beogradu Hajner Gebels je bio identično obučen: crna košulja i crne pantalone. Budući da, kako je više puta ponovio, ne voli da se ponavlja, čuli smo i duhovit komentar prisutnih: ovoga puta očekivali smo ga u belom.
– Ne, ne! Lično se nikada ne menjam. Upravo zato imam potrebu da kada radim u pozorištu donosim novo iskustvo, rekao je Gebels.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 22.09.2011.
.jpg)
