Izvor: Politika, 03.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokretački duh avangarde
O performansu kao umetničkoj formi na osnovu knjige "Uvod u studije performansa"
Čudni, mistični, originalni, nesvakidašnji, emotivni, provokativni i često neshvatljivi performansi posle uzleta 60-ih i 70-ih godina, i kasnijeg dubokog sna avangarde, sve češće se penju na pozornice i trgove Beograda. Umetnička forma na marginama kulture nije inkorporisana u domaći mejnstrim, ali se izvodi na ulicama, u galerijama, muzejima, fabričkim halama. Postalo je jako važno približiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovu umetničku formu sve zainteresovanijoj publici.
Upravo to su učinile dr Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović na nedavnom predavanju "Bi/kolateralni uvod u studije performansa" u Narodnoj biblioteci Srbije, govoreći o ovom kulturnom fenomenu, uz pomoć Branislava Jakovljevića, profesora na Univerzitetu Stanford, Ane Vilenice, istoričarke umetnosti i performerke, i Dejana Ilića, izdavača njihove knjige "Uvod u studije performansa".
Knjiga "Uvod u studije performansa" poslužila je kao osnova razgovara na temu performansa. Dr Aleksandra Jovićević, redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i Ana Vujanović, frilens teoretičarka u oblasti izvođačke kulture, priredile su ovim izdanjem i svojevrsni udžbenik svojim studentima.
– U Srbiji je teatar tradicionalan, a fakulteti konzervativni. Istraživanje koje smo sprovele u knjizi "Uvod u studije performansa" marginalno je u kontekstu srpskog akademskog polja, ali se nama činilo da treba razjasniti ovaj fenomen. Sudeći prema mom iskustvu kao studenta i predavača, na našim akademijama su studije istorije estetike i umetničkih formi jalove, a predstave zaostale za svetskim dešavanjima. To ne znači da u Beogradu nikada nije ni rođena nijedna progresivna umetnička ideja, setimo se samo izvođačke grupe A3 koja se pojavila 60-ih godina prošlog veka, i čuvene Marine Abramović koja počinje da stvara 70-ih, i naravno Bitefa, podsetila je Vujanović, ukazavši na činjenicu da se postmoderna izvođačka forma performans primala čak i na jako tradicionalnom domaćem umetničkom tlu.
Knjiga dveju autorki osvetljava nastanak, razvoj i transformacije umetničkog performansa koji "može biti solo ili grupni, sa ili bez pratećeg scenskog aparata: svetla, muzike ili vizuelnih predmeta koje je napravio sam umetnik ili grupa umetnika. Isto tako može da bude izveden na različitim mestima – od umetničke galerije, pozorišta, muzeja, do bilo kog alternativnog prostora ili ambijenta".
Performans kao moderna izvođačka forma u kojoj performeri malo govore, a mnogo se kreću, izražavaju se kroz mimiku i pokret koji se kombinuju uz sliku i zvuk, može biti izveden samo jednom ili ponovljen sto puta, ali bi uvek morao da bude pokretački, skroz i po svemu okrenut gledalištu.
– Kritika društva, jasan stav i socijalni aktivizam odlikuju performanse. To je jako važno u ovom vremenu izgubljenih ideologija kada je nemoguće razaznati po čemu se političke stranke uopšte razlikuju. Današnja umetnost ne trpi vremensku distancu, i performeri se odmah bacaju na posao. Performansi koje sam ja gledala i obrađivala u knjizi su zabavni i poučni, a to su dve osnovne funkcije umetnosti, spominjane još kod Aristotela i Brehta – kazala je dr Aleksandra Jovićević, koja je doktorske studije završila u Njujorku.
Stenfordski profesor Branislav Jakovljević doneo je sveže informacije o umetničkoj sceni Amerike, u kojoj se, kako je rekao, performans sve više proučava na univerzitetu, postdiplomci su posebno zainteresovani za predavanja o ovoj oblasti, a fakulteti prilično zarađuju od katedri za izvođačke umetnosti.
J. Stevanović
[objavljeno: 03.07.2007.]
.jpg)
