Izvor: Blic, 29.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogodak
Pogodak
Zajednički jutarnji program četiri studija (Banjaluka, Podgorica, Sarajevo i Beograd), koji korporacija 'Pink' emituje već nedeljama, uglavnom se svodi na traženje modela po kome bi jedna komplikovana interaktivna varijanta mogla da funkcioniše. Ponekad model dobije obrise, ponekad leluja bez reda i šarma, a veoma retko dogodi se istinski pogodak. Tokom prošle nedelje dogodila su se čak dva. Najpre je, u četvrtak, gost u beogradskom studiju bio Goran Klevrnić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čija je nesporna erudicija u jednoj tako klizavoj oblasti kao što je magija, izložena profanom oku i uhu na diskretan, sveden, ali neobično efikasan način, pokazala da banalne okolnosti ne moraju eliminisati dostojanstvo. Bez preterivanja u bilo kom smislu, uz potpuno odsustvo mistifikacije, na način kome nije nedostajalo ni humora, ni vedrine, niti prilagođavanja situaciji, neometen pokušajima trivijalizacije od strane svih voditelja, g. Klevrnić je svoje medijsko vreme, što mu je očigledno i bio pravi motiv, iskoristio na plemenit i delotvoran način. Dan kasnije u istom studiju bio je Zdravko Brkić, čovek čiji medijski istupi skoro isključivo imaju za cilj povišenje još uvek katastrofalnog nivoa obrazovanja u različitim disciplinama iz domena svesnog i organizovanog hedonizma. Zalažući se za standard koji omogućava - bar jednom u životu, ako već ne jednom dnevno - šampanjac za doručak i podstičući gledaoce na svesnu i voljnu težnju za uživanjem (umesto omiljene crte mentaliteta: muke), g. Brkić svakim svojim pojavljivanjem pomera granice za još jedan dragocen stepen. Srbi (ili, da budemo bliži duhu emisije, Balkanci), naime, zaslužuju 'moet' i 'dom perinjon' barem isto koliko i bilo koji drugi narod na svetu.
Glumački ponos i stid
Već dvadesetak dana čitam opsežnu dvotomnu knjigu pozorišnog kritičara i teatrologa Feliksa Pašića 'Glumci govore' (izdanje novosadskog Prometeja, 830 stranica velikog formata, ili oko 1.500 stranica uobičajenog sloga). Čitam i uživam. Šesnaest temeljnih razgovora (portreta) sa velikanima naše pozorišne scene, u generacijskom rasponu od Pavla Bogatinčevića i Nevenke Urbanove do Svetlane Bojković. Polovina Pašićevih sagovornika nisu više među nama, ali zahvaljujući dobroj pripremi ispitivača i usmerenoj radoznalosti, svi junaci ove knjige sjajno svedoče ne samo o pozorištu koje se menjalo sa njima, o svom ponosu i stidu, već i o društvu, kulturi i nekulturi, strahotnim vremenima u kojima su opstojali, svemu uprkos.
Bojim se da će ova knjiga biti neopravdano prećutana, jer je objavljena još letos i nigde nisam primetio ni slovo o njoj u novinama. Naravno, lakše je pisati o zbirkama poezije od pedesetak stranica ili o romanima u koje se ne mora ni zaviriti (jer na omotnici izdavač i urednici sve već kažu). Ovo štivo traži drugu vrstu čitanja.
Ovde izdvajam oštru percepciju života svih junaka ove knjige, izdašno i plemenito pominjanje prethodnika i sapatnika iz pozorišne igre. Toliko tačnih pohvala, analitičkog divljenja pozorišnoj igri i esnafskoj braći! Za razliku od glumaca koji zaslužuju divljenje, naši viđeniji pisci u intervjuima (izuzimamo Kiša, Tišmu, Pekića) gotovo uvek ostaju u svojim svedočenjima kod onog poznatog ja-pa-ja. Možda i ne stižu da čitaju druge, mučeći se da ostave što više za večnost i buduće naraštaje.
