Izvor: Večernje novosti, 23.Sep.2012, 22:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poeziju je uvek hranila ljubav

STIHOVE je ispisivala još od detinjstva, ali niko, pa ni ona sama, tome dugo nije pridavao nikakav značaj. Danas je Jekaterina Poljanska (1967) vrlo ugledno ime savremene ruske poezije, a ovih dana je aktivni učesnik 49. Međunarodnog susreta pisaca u Beogradu.Za dosadašnjih pet zbirki dobila je nekoliko prestižnih priznanja: nagrade sa konkursa "Puškinova lira" i "Zalutali tramvaj Nikolaja Gumiljeva", nagradu "Ana Ahmatova", Ljermontovljevu nagradu. Dugo godina bila je hirurg, a poslednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << tri godine radi na Ruskom naučno-istraživačkom institutu za traumatologiju i ortopediju u Petrogradu. U razgovoru za "Novosti", na pitanje kada je "zvanično" postala pesnikinja, Poljanska priča:- Pesme koje sam pisala u mladosti gotovo nikome nisam pokazivala. Nisam smatrala da bi to uopšte nekoga moglo da zanima, pa ni mog muža Aleksa, koji je jednoga dana, ipak, moje rukopise odneo u časopis "Neva". Mnogo godina kasnije mi je priznao: "Verovao sam da će se tamo naći neki umni čovek koji će reći da ne treba da pišeš poeziju!" U tom časopisu cela rubrika posvećena poeziji bila je ispunjena mojim pesmama, što se pre toga nije događalo. Usledila je moja prva knjiga, "Praporci".NE GRDIMO ČITAOCE - DANAS u Rusiji deca u osmom osnovne čitaju "Zločin i kaznu", iako malo ko od njih može da razume o čemu Dostojevski piše. Ozbiljni pisci traže i ozbiljnog čitaoca, zahtevaju umni i duhovni napor. U stalnoj trci za zaradom, ogromna većina ljudi izbegava takvu vrstu intelektualnog angažmana i okreće se tzv. lakoj literaturi. Ne vidim u tome problem, pravo je svakoga da čita ono što želi. Ne grdimo, dakle, čitaoca, opasnost je na drugoj strani. Ako se nekada govorilo o političkoj cenzuri nad književnošću, sada je na delu finansijska cenzura. Objavljuje se samo ono što može da se brzo i lako proda, pa se ozbiljna dela s mukom probijaju do publike, i to u izuzetno malim tiražima. Komercijalizacija literature zatire pravu književnost, a običan čovek je u takvim okolnostima zbunjen i ne može da se orijentiše. U toj izdavačkoj igri upleteni su i tajkuni, ali to nije problem samo u Rusiji...U nastajanju pesme za čitaoce uvek ima nečeg tajanstvenog, gotovo mističnog?- I za mene je to, i dan danas, tajna. Ana Ahmatova je svojevremeno izjavila: "Bog zna iz kakvog smeća nastaju stihovi ne mareći za stid". Zaista, ne možete da sednete i počnete da pišete pesmu. To, međutim, ne znači da pesma u potpunosti nastaje u trenutku, i da je to kraj. Na stihovima se mora dugo raditi, dok se ne dođe do konačne verzije, pritom morate da radite odmah, da ne biste zaboravili, a drugi put su neophodne veće pauze. Jer, i kada se vraćate, opet morate imati jak umetnički poriv.Šta vas kao pesnika najviše okupira?- Bavim se večnim temama o kojima se uvek pisalo, od Homera do danas. A to je sveopšta ljubav - prema detetu, životu, otadžbini, svemu što nas okružuje. Ljubav je uvek hranila i hraniće poeziju. U velikom broju slučajeva koristim klasičan stih, ali se ponekad odlučujem i za nerimovane pesme. Zavisi od toga kakav je početni ritam.Sve ste zapaženiji i kao prevodilac sa poljskog i srpskog jezika?- Na to me je podstakao Andrej Bazilevski, doktor filoloških nauka, saradnik Instituta za svetsku književnost "Maksim Gorki", koji se više od jedne decenije ozbiljno bavi srpskim pesništvom. Preveo je više od 2.000 pesama. Ispočetka mi je bilo teško jer, iako su naši jezici slični, velika je razlika u akcentu. Srpske reči su kraće, teško je prevesti metriku. Ne smatram sebe profesionalnim prevodiocem koji prevodi ono što mu se poruči. Ja se bavim srpskim pesnicima koji su bliski mom senzibilitetu, kao što su Milutin Bojić, Jovan Dučić, Svetislav Stefanović, Slobodan Rakitić, Mirjana Bulatović...Nekada je u Rusiji poezija bila mnogo čitana, a danas?- Meni se čini da je to predrasuda, gotovo mit. Poezija se čak i u zlatno vreme Puškina čitala u uskom krugu i bila neka vrsta ondašnje društvene mode. Mnogi mešaju pojmove ne praveći razliku između običnog stihovanja i prave poezije. U Sovjetskom Savezu šezdesetih godina prošlog veka pesnici jesu čitali na stadionima, ali to je, na izvestan način, bilo nametnuto. To je bila i jedina zabava, jer druge nije bilo. A sada, u vreme TV serija i niza drugih mogućnosti za relaksaciju, ljudi žele da se opuste uz krimiće i ljubiće. Ali ja često napominjem: došlo je pravo vreme za ljude koji iskreno vole pesništvo.SKALPEL I PESMEU kojoj meri je profesija uticala na vaše pesništvo?- To su dva potpuno paralelna sveta. Punih 16 godina radila sam kao hirurg-traumatolog, ali sam zbog teške bolesti muža i brige o njemu bila prinuđena da napustim hiruršku salu. Veoma sam volela svoju profesiju, bilo mi je žao ljudi koji su morali da se podvrgnu intervencijama, i verovatno je to na izvestan način uticalo na moju poeziju, ali ne na direktan način.

Nastavak na Večernje novosti...