Izvor: Politika, 07.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poetsko realistički
"Disharmonija", Sanja Domazet/Nebojša Bradić, Beogradsko dramsko pozorište
"Disharmonija" Sanje Domazet je fragmentarni dramski tekst koji predstavlja poslednju noć u životu Vladislava Petkovića Disa; pesnik je provodi na brodu za Krf. Komad tretira pitanja Disovih opsesija, ljubavi, poetskog odnosa prema životu, u čemu gotovo da uopšte nije autentičan zato što se zadržava samo na površini problema koje postavlja, dakle na njihovoj ilustraciji, upotrebi stereotipnih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << često i patetičnih rešenja.
Tekst, takođe, odlikuje i odsustvo ozbiljnosti u postavljanju likova. Oni nisu dovoljno precizni, ni opipljivi, gotovo da nemaju identitete, zbog čega često deluju samo kao medijatori psuedopoetičnih misli, a ne kao konkretne osobe. Zbog ove drastične anemičnosti likova, ni radnja ne može da postigne ozbiljniji dramski razvoj. Naravno, odsustvo bitnih dramskih momenata i markantnosti likova ne mora a priori da bude nedostatak teksta, ali u okvirima poetsko realističke biografske drame, što ovaj tekst u načelu jeste, to definitivno jeste problem.
Reditelj Nebojša Bradić tekst Sanje Domazet i predstavlja poetsko realistički, pri čemu povremena stilizacija i tamni, makabrični tonovi koji dominiraju scenom prigušuju patetiku koju tekst nosi. Dragan Petrović igra Disa kao zbunjenog, dezorijentisanog pesnika, boema rastrzanog između ljubavi prema više žena, ideala, obaveza prema porodici. Đurđija Cvetić, Sandra Bugarski i Sonja Živanović igraju prostitutke, raskalašne i dekadentne, koje upotpunjuju sliku jednog očajničkog hedonizma. Tu su i likovi vojnika koji sa njima bučno pokušavaju da zarone u poslednje trenutke radosti.
Danijel Sič igra strogog, gotovo bezličnog, povremeno ciničnog kapetana broda, a Zorana Bećić stvara lik Marije, druge Disove supruge, ludački, nestvarno i zaneseno zaljubljene u njega. Ivan Tomić i Marko Živić igraju likove Petra i Mihajla, dvojicu mutnih zaverenika. Scene u kojima oni nastupaju, uvodna i finalna, Bradić je rešio vrlo uslovno, što značajno podstiče analitički odnos publike, i gradi jednu napetiju, trilersku situaciju (u tekstu, oni igraju šah dok planiraju zaveru, dok na sceni nepomično stoje, ali govore o svojim potezima, kao da i fizički igraju šah). Svi glumci vrlo posvećeno i korektno predstavljaju ove likove, ali je problem u tome što ne postoji relevantniji sadržaj koji bi ozbiljnije podržao njihovu igru i dao joj bitniji smisao. Imajući u vidu definisane slabosti teksta, predstava koja ne pretenduje da nadgradi njegova značenja ne može imati previsoke domete.
U Bradićevoj "Disharmoniji" su vredni njeni vizuelni aspekti, scenografija (Miodrag Tabački), atmosfera senzualne dekadencije, mračna, sugestivna muzika (kompozitor Zoran Erić), kao i povremeni opipljivi osećaji romantičarske usamljenosti i duhovnog nemira. Ipak, ovi nesporni formalni kvaliteti predstave nisu dovoljni da sakriju mane teksta, dakle činjenicu da ga karakterišu samo skice likova, odblesci radnje i nizovi opštih mesta.
Ana Tasić
[objavljeno: 07.03.2007.]
