Izvor: Politika, 01.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poetika uspeha
Zoran Živković, "Poslednja knjiga", Novosti, 2007
Čak i ako to ne želi, svako onaj ko danas piše o Zoranu Živkoviću negde u glavi ima svest o njegovom svetskom uspehu. I taj uspeh uveliko prevazilazi poslednje rečenice u beleškama u piscu, gde su pobrojani svi jezici na koje je pisac prevođen.
Svetski uspeh ovde znači svetsku recepciju, lavinu prevoda; da se izrazim rečima jednog sportskog komentatora od pre bezmalo dve decenije: kada krene onda ide >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << .
Živkovićeva planetarna čitanost, propraćena salvama komplimenata inostranih kolega, poprilično otežava pisanje prikaza ovdašnjem skromnom prikazatelju savremenih srpskih proznih knjiga. Šta mu valja činiti sa Živkovićevim fikcijama kada je ovde, pre svega, reč o jednoj poetici uspeha koju je ovaj pisac instalirao, i koje se dosledno pridržava pouzdan u njenu estetsku relevantnost i književnu probitačnost. Konture te poetike vide se i u romanu "Poslednja knjiga".
Kao što i sam naslov implicira, ova proza ostvaruje skladne veze sa postmodernom poetikom, ukoliko za moto ove uzmemo sintagmu književnost o književnosti. Čitalac na početku zatiče leš jednog svog kolege u knjižari "Papirus"; inspektor Lukić, koji će isleđivati tajanstveni slučaj, naoružan je, ispostaviće se, vrlo podesnim znanjima: diplomirao je književnost. Ta činjenica ga u potpunosti kvalifikuje za ravnopravni razgovor sa susretljivom suvlasnicom knjižare, koja je sklona da književnost deli na visoku i nisku, žanrovsku književnost. Da bi je obesnažio inspektor Lukić će pomenuti "Zločin i kaznu" te "Ime ruže".
Ne bi se, međutim, moglo reći da je Živković opsednut postmodernom poetikom u onoj meri u kojoj bi metanarativnim pasažima razorio svaki zametak naracije. Naprotiv, čini mi se da je jedna od osobenosti piščeve poetike upravo pričanje priča, preciznije rečeno, njihovo konstruisanje. Upravo je to ono što Živkovića čini apartnim u savremenoj srpskoj književnosti, gde priča (i onda kada je najbolja) u poslednje vreme znači subjektivni isečak iz života, dakle, nešto intimno, lirsko, neretko proživljeno, pa potom književno prerađeno.
To se ne bi moglo reći za Živkovića. Reč pisac u njegovom bi slučaju mogla biti poistovećenja sa rečju fikcionar: onaj ko izmišlja priče, onaj ko ih ne doživljava, već konstruiše i proizvodi. Zoran Živković u srpsku književnost donosi epistolu iz sveta koja kaže: profesionalni pisac ne živi od doživljenih, već od proizvedenih priča. A neretko se dešava da su takve proizvedene priče interesantnije (da ne upotrebimo neku težu reč) nego one doživljene.
To je mišljenje srpskih čitalaca koji su više okrenuti prevedenoj literaturi, pri čemu ovde ne mislim na gomilu političko-trilerskog smeća. Međutim, u srpskoj književnoj republici priča je tu ili da se razori, ili da se doživi. Gotovo je niko ne proizvodi.
Akutni nedostatak izvesnog broja nosača aviona koji srpsku istoriju prati već nekoliko vekova, učinio je da pisac ovde nikada ne bude puki fikcionar, odnosno privatno lice koje može ili ne može da živi od svojih maštarija. Upravo stoga Živković u srpskoj književnosti još uvek deluje kao strano telo, kao margina. Nije ovde stvar da se pod pritiskom svetske slave ta margina nekim čarobnim štapićem preobrazi u novo srpsko književno vjeruju, pa da na kraju svi pomisle da je Živkovićeva poetika konfekcija koju svako može sebi priuštiti. Ona to, svakako, nije. Poenta je upravo da se iz ugla te margine, te neostvarene mogućnosti srpske književnosti osmotri naša savremena proza, da bi se videlo šta ona sve danas nije, a mogla bi da bude. Tada će upravo opus Zorana Živkovića pomoći nekom budućem piscu da srpsku književnost približi postignućima savremene svetske književnosti, pre svega mogućnosti da se uživa u čitanju književnosti (a ne samo u pravovernom žanrovskom đubretu), a da pri tom isti taj pisac ne zatvori oči pred činjenicom da se ovde, za razliku od drugih mesta na planeti, a blagodareći užasnom geopolitičkom položaju, uvek nešto zbilja može i doživeti.
Slobodan Vladušić
[objavljeno: 01.11.2007.]
