Izvor: Kontra magazin, 15.Nov.2009, 22:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podzemna bajka - Underwold u beogradskoj Areni
Underworld su oduvek voleli da eksperimentisu sa raznim atmosferama koje nisu baš u simbiozi sa muzikom koju prave. Tako je album Beaocup Fish prezentovan kao muzika kojoj odgovara svež planinski vazduh pored jezera u proleće. Numera Two Months Off je izmeštena u džunglu, a i ona kao i dobar deo pesama sa Beaocup Fisha su neverovatni plesni hitovi. Po nazivu poslednjeg albuma (Oblivion With Bells) možete zakljčiti kakvu atmosferu nam donosi. Koncert u Beogradu se može posmatrati kao presek svih ovih atmosfera. Početak koncerta sa visokim cevima preko kojih se emituje vizuelni deo ovog multimedijalnog doživljaja i Karl Hyde u blještećem sakou sa pokretima koji mu nikako ne stoji, ali u kojima on neizmerno uživa donose lepu dozu početne euforije. Počinje se sa atmosferom sličnom Beaocup Fishu da bi pesma Rez/Cowgirl bila prvi veliki peak koncerta i izvukla prve vriske iz petnih žila posetilaca u punoj Areni. Ono što sledi nije baš oduševilo pristune. Sledi jedno veliko STOP. Ostatak koncerta donosi prelazak simbioze muzike i atmosfere u koliziju. Iako su posetioci dobili sve numere koje su očekivali, njihov redolsed nije bio zadovoljavajuć. Dinamika je bila veoma nejasna sa enormno velikim razlikma između susednih pesama. Ovi propusti su donekle nadoknađeni interesantnom scenografijom i fantastičnim video materijalom koji su neizostavni segment Underworlda skoro čitavu deceniju. Momenti poput kamere kojom u ritmu pesme Push Upstairs upravlja Karl Hyde dok peva ili svetlom ofarbane pomenute cevi koje su iz ravnog položaja dospele u nepravilno raspoređen šablon ili kraj koncerta koji obeležava isključivo belo svetlo i strobovi su ostavljale ljude bez daha. Vrhunac interakcije sa publikom na ovaj način se desio na numeri Born Slippy kada je desetak ogromnih (pričamo o prečniku od 2m) belih balona počelo da leti po publici. Verovatno pesma koju je publika najviše čekala u kombinaciji sa balonima je ljude poslalo u ekstazu. Međutim pored toga nije se moglo ne primetiti kako do momenta kad je na red došla ova himna u publici (i to u prvim redovima) je bilo manje ljudi. Činilo se da su Underworld napravili sukob između svojih potreba da njihove pesme bude tretirane kao pesme nekog manje specifičnog benda i da tako budu izvođene; jedna pesma jedna celina. Potrebe publike sa druge strane su drugačije. Underworld su ipak elektronski bend; jedan od najvećih elektronskih bendova koji je napravio veliki broj plesnih pesama koje su obeležile jednu dekadu. Zamislite kada bi The Rolling Stones počeli da spajaju svoje pesme poput DJ-eva" Verovatno to ne bio bio lep zvučni prizor. Još veći znak pitanja se nadvija nad glavom kada se uzme u obzir njihov pristup izvođenju pesama. Demistifikacija postavkom pulta za kojim se nalaze Rick Smith i Darren Price tako da publika može da vidi šta se dešava u toj gomili interesantnih instumenata i mikseta još više određuje Underworld kao plesni elektronski bend, pa se postavlja pitanje zašto nisu tako tretirali i svoje pesme. Govorna interakcija sa publikom je izostala što se može oceniti kao pozitivna stvar jer je ljudima već postalo prevaziđeno da slušaju stvari tipa: '’We will definetly come back!’’. Od Underworlda je bilo sasvim dovoljan poziv ljudima da se sete Exita 2005. i pesme Pearls Girl koju su tada kao i sada izvodili na bis. Pored ove interakcije, postojala je i interakcija sa fanovima i posetiocima koncerta preko Facebooka kako pre tako i posle nastupa u Beogradu. Ovaj vid komunikacije se nastavlja i na ostatku turneje. © Vladimir Jovanović - Kontra magazin
.jpg)
