Izvor: Blic, 03.Apr.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podstrek i ponos
Ljubomir Simović
Pozorište visoke klasike
Jugoslovensko dramsko pozorište je bilo zamišljeno kao pozorište visoke klasike, u kome će se igrati vrhunski dramski tekstovi. Zato je ono moralo imati velike glumce, velike reditelje, velike scenografe, velike upravnike, veliko sve. I uglavnom ih je, tokom svoje istorije, i imalo. Igrajući veliku klasiku, ovo pozorište je znalo da nema novog bez starog.
Srećom, ovo pozorište je znali i da nema starog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bez novog. Jugoslovensko dramsko pozorište odavno ne igra samo velike klasike, nego i savremene dramske pisce za koje se veruje da će i sami jednog dana postati klasici. Vrata ovog pozorišta su otvorena za budućnost.
Imao sam sreću da ovo pozorište na svoj repertoar stavi i jedan od mojih tekstova. Ta saradnja nam je svima donela veliku radost. Imao sam, takođe, privilegiju da, putujući sa svojom predstavom, vidim kako je ovo pozorište primano u Berlinu, Sankt Petersburgu, Moskvi, Ljubljani, Zagrebu, Dubrovačkim letnjim igrama"
Jugoslovensko dramsko nije samo pozorište - ono je naš pasoš i naša legitimacija iz koje se najbolje vidi ko smo i šta smo.
Dušan Kovačević
Ime je znak
Prva asocijacija kada se pomene Jugoslovensko dramsko su mi moji odlasci u to pozorište negde krajem šezdesetih, kada su na sceni još uvek, iako u poodmaklim godinama, igrali najveći glumci toga pozorišta. Nažalost, nisam bio u prilici da gledam sve predstave Bojana Stupice jer nisam živeo u Beogradu. Ali JDP u svojoj šest decenija dugoj istoriji odnegovalo je generacije svojih glumaca koji su, zapravo, sa prostora cele bivše Jugoslavije, čime je s puno prava ponelo to ime koje, takođe, s puno prava nosi i danas.
Lično, za to pozorište me veže predstava „Limunacija", u režiji Dejana Mijača i „Balkanski špijun", u režiji Dušana Jovanovića, koje su odigrane više od 300 puta. Nemali deo svog rada i vremena proveo sam u i oko Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Jugoslavija kao država, znamo, ne postoji, ali to ne znači da sve što je u to doba nastalo treba uništiti i satrti dokaze da je ikada i postojalo. Po tom principu, mislim na promenu imena, pre bi trebalo menjati nazive fudbalskih klubova „Zvezde" i „Partizana". A znamo kako je prošao pokušaj promene imena „Dinama".
A kad bude stota godišnjica, videćemo tačno da li to ime dobro stoji.
Dejan Mijač
Podstrek i poziv
Jugoslovensko dramsko pozorište je za mene lično bilo podstrek i svojevrsni ljubavni poziv da najveći deo svog života posvetim pozorištu. Njegove divne predstave su me ponele jer sam u njima video i osetio tu ljubav.
Usput, u tom pozorištu naučio sam šta je to visoki kvalitet umetničkog dela i gradio kriterijume.
Kada je počinjalo, Jugoslovensko dramsko je bilo pozorište bez premca u ondašnjoj Jugoslaviji. Dugo vremena bilo je prirodno to što su najbolji dramski umetnici, prvenstveno glumci, dolazili pod njegovo okrilje. Gotovo su svi želeli i težili da dođu tu. Kao da bi svojim dolaskom krunisali karijeru.
Jugoslovensko dramsko pozorište nije značilo samo visok kvalitet, bila je to i prvorazredna kuća kada je reč o, kako se to danas zove, imidžu, marketingu, menadžmentu.
To pozorište je, iznutra gledano, imalo svest o sebi i vrlo visoke zahteve prema sebi. Dosta dugo oni koji su ga činili imali su naročitu vrstu ponašanja, koju nisam sretao u drugim pozorištima. Vremenom je mnogo toga nestalo, kao što je nestala i zemlja čije ime nosi.
Ali, ostalo je nešto što je duh tog teatra. On se proneo kroz generacije, postoji i danas, čini Jugoslovensko dramsko najzanimljivijim teatrom u okolini i odveo ga je u evropsku ligu pozorišnih šampiona.
Rada Đuričin
Jubileji
Šezdeseta godišnjica Jugoslovenskog dramskog pozorišta poklapa se sa pedesetogodišnjicom mog profesionalnog bavljenja glumom. Imam status doživotnog počasnog člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta i još uvek igram, a već 38 godina u predstavi „Buba u uhu" Žorža Fejdoa. To je uloga u kojoj sam najduže na sceni, a ima ih još sijaset koje su mi zaista puno značile.
U ovom svečarskom, trenutku sa ogromnim poštovanjem, ljubavlju i divljenjem sećam se velikog pesnika i erudite, čudesnog pozorišnog poslenika, mog prvog upravnika u Jugoslovenskom dramskom Milana Dedinca, ponosna što me je baš on angažovao. Obećala sam mu da ću do kraja istrajno raditi.
Branko Cvejić
Tim najboljih
Jugoslovensko dramsko pozorište je za mene uvek bilo sve; počev od imena i divne zemlje u kojoj smo živeli, počev od Bojana Stupice, najvećih glumaca, reditelja, pisaca - onda, sada i, verujem, uvek.
Mislim da i ovi novopodignuti zidovi odlično čuvaju duhove naših velikih predaka.
Danas ime Jugoslovenskog dramskog pozorišta nastavlja svoju tradiciju, simbolišući otvorenost pozorišta i potrebu da na svoje pozornice uvek dovede najbolje stvaraoce.
Mira Stupica
Ostvarena šansa
Sve se to zbivalo pre više od pola veka, pre šezdeset godina.
Tako davno, a u meni tako blizu čas kad sam svojom nogom, svojim bićem stala prvi put na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Posle strašnog rata, bombi, gladi, straha, okupacije - došlo je oslobođenje. I iz nas su buknule dugo potiskivane snage i želje za životom, radom, ljubavlju, stvaranjem.
Šanse su svima bile otvorene, trebalo je samo umeti zgrabiti svoju. Moja generacija je svoju šansu iskoristila, mi smo stvorili čvrst umetnički temelj - Jugoslovensko dramsko pozorište.
Taj naš temelj i danas čuvaju mnogi mladi, sposobni i od publike voljeni umetnici.
Želim im dobar rad i veliki uspeh.
Jovan Ćirilov
Pozorište sa misijom
Došao sam u to pozorište u trenutku kada je ono imalo svoju tradiciju i zacrtan put. Drago mi je što sam dobar deo svog radnog veka i bavljenja pozorištem vezao za Jugoslovensko dramsko.
Jer, ono je intelektualno pozorište, pozorište koje razvija kulturu, pozorište sa misijom.
Biljana Srbljanović
Čast mi je što sam deo JDP
Jugoslovensko dramsko pozorište za mene ima strahovito veliki značaj. Pre svega, to pozorište me je napravilo, i to ne samo time što su igrali moj prvi, diplomski komad „Beogradska trilogija" onda kada se uopšte nisam ni usuđivala da pišem, već i bilo prvo domaće pozorište koje mi je poručilo da napišem dramu specijalno za njih. JDP je za mene najveće i najznačajnije pozorište regiona, jedno od najcenjenijih srpskih institucija svuda u svetu (i pod tim ne mislim samo na kulturne institucije). Često sam se pomagala time, predstavljajući se kao pisac JDP-a i u Evropi su mi, zbog toga, mnoga vrata bila otvorena.
To pozorište je za mene i pravi primer srpske baštine, tradicije i kulture, oni su uspeli ono što ja čitav život pokušavam da dešifrujem - spoj tradicije, nasleđa, sa modernim, svetskim izrazom, okrenuti sutrašnjici, a dolaze iz jedne zlatne istorije. Uopšte, ova kuća, svi njeni ljudi, od portira, šminkerki i garderobera, do blagajnika, sekretara, glumaca, reditelja, svih umetnika i njegovog upravnika, za mene imaju izuzetan značaj, oni su moj korektiv, oni kojima se obraćam kad pišem, oni čije kriterijume želim da zadovoljim i čast mi je da sam u životu uspela da postanem deo te kuće.
Voja Brajović
Ostvarenje sna
Moji prvi susreti sa Jugoslovenskim dramskim bili su kao ostvarenje nečeg željenog što se činilo nedostižnim, kao ostvarenje sna. Dogodilo se da kao vrlo mlad uskočim u predstavu „Odbrana Sokratova i smrt", aktuelna i onda i sad i, verovatno, u svakom vremenu. Igrajući je gledao sam kako taj tekst doživljava publika, kako reaguje i uvideo koliku snagu može imati reč izgovorena sa scene i kako daleko, daleko može dopreti. U godinama koje su usledile bilo je dosta predstava koje su, sem umetničkog čina, bivale korak (po nekad i od sedam milja) ka slobodi, pravdi... odnosno, svojevrstan društveni angažman.
U vreme mojih početaka u Jugoslovenskom dramskom je radio Bojan Stupica, mag režije i mag teatra, koji mi je otvarao apetit u dramskoj umetnosti, koji nas je inficirao ljubavlju, nagnao da stremimo visokim dometima, prenosio na nas taj životoljubivi odnos. Nisam smeo ni da izgovorim svoju želju i svoj san, a on ju je pretvorio u javu, pozvavši me da ostanem u tom pozorištu. Bilo je to '68, kada je Jugoslovenskom dramskom bilo 20 godina. Sada 2008. obeležava se šest decenija Jugoslovenskog dramskog, četrdeset godina, dakle, živim s njim, a i sad ponekad zatreperim na sceni kao kada sam prvi put stao na nju.
Egon Savin
U evropskoj porodici
Jugoslovensko dramsko je vrsno pozorište, u porodici najboljih evropskih teatara, u kome postoje vanredni uslovi za rad, sjajan ansambl i markantno negovanje tradicije. I to tradicije u onom smislu koji mene najviše zanima - igranje klasike koliko je to moguće na nov i neočekivan način. Naime, nemam u pozorištu drugih izazova do literature i emocije. Dovesti pred publiku delo nastalo pre mnogo, mnogo godina, koje deluje sveže i uzbudljivo kao da je juče napisano. Mene zanima igra. Igra koja nas se tiče. Igra koju izvode vrsni glumci i saradnici.
