Izvor: Blic, 29.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podsticanje
Podsticanje
U jednoj od stranih advokatskih serija nedavno je, sasvim neočekivano, u formi sudskog slučaja postavljeno veoma zanimljivo pitanje: reč je o odgovornosti medija za podstrekivanje krivičnog dela. Konkretno, snimljen je i emitovan prilog o izvršenju eutanazije, na šta je određeni lekar pristao iz ličnog fanatizma i verovatno još nekih mentalnih razloga. Sve je, dakle, bilo dogovoreno i pripremljeno, kamere postavljene, svetlo regulisano, izvođači spremni, akcija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smrt, kupljeno. Onda je i medij, zajedno sa počiniocem, dospeo na sud i tu kreće priča koja bi nas mogla interesovati, s obzirom na to da živimo u zemlji u kojoj mediji neprestano saučestvuju u najrazličitijim zločinima. U vreme prethodnog režima, direktno preslikanog iz romana 'Životinjska farma', imali smo, recimo, usred TV dnevnika lagane, vrlo lagane vožnje kamere preko poluraspadnutih leševa i komentare koji u svakom prosečnom ludaku istog trenutka bude nagon za uništavanjem svega što nije 'naše' i nije TV dnevnik. Ništa, pri tom, nije bilo 'naše', kao što nije ni sada. Televizija iz toga nije naučila nikakvu lekciju, pa iz nje i dalje može da kulja strava, da priča ko šta hoće i kako god hoće, nervirajući i inače nervozne latentne snajperiste koji čuče u mirnim komšijama. Lokalne zvezde opasne po zdravlje i dalje mogu da se šepure i iživljavaju, totalno neodgovorno lupetajući neverovatne gluposti i dajući katastrofalno pogrešan primer hiljadama tinejdžera koji u njih gledaju sa divljenjem i nadom. Politički torok šou programi i dalje se svode na to ko je najgori među lošima. Indoktrinacija lošim vestima je neprekidna, marljiva, dosledna i užasna i tako u nedogled. U pomenutoj seriji porota je rekla - kriv. O takvoj poroti ovde možemo samo da maštamo.
Nekulturna politika
Da li nam je za održavanje kulturnih delatnosti i umetničkog stvaralaštva potrebna nekakva smislena, na jasnim temeljima postavljena kulturna politika, ili sve valja prepustiti slobodnom toku života, pa kako ispadne? Odgovor već slutite, a ja tome dodajem: od manjkave i ne mnogo suptilne kulturne politike, ima samo nešto gore, a to je nedostatak bilo kakve kulturne politike. I to je ono što se sada nama događa. Pet godina posle demokratskog obrta (peti oktobar, posle kojeg smo očekivali šesti), još nijedan važniji zakon iz oblasti kulture nije prošao kroz republičku skupštinu. Pripreman je zakon o srpskoj kinematografiji (najavljivane su čak tri verzije), zakon o zaštiti domaće knjige, zakon o bioskopskoj mreži (ona je u međuvremenu dibidus propala), i šta još sve ne. Umesto toga, u nasleđenim mehanizmima vlasti caruju autoritarizam (važno je šta kažu Kojadin, Mlađan i Gorica), voluntarizam (Fest i Belef mogu da pojedu koliko hoće, a Festival autorskog filma ćemo ukinuti), i beskrajna improvizacija.
Tako nam se moglo dogoditi da početkom godine skupina poznatih reditelja poseti ministra finansija, i on kao 'Kralj Sunce' iz pika izjavi kako je rešio da za finansiranje novih filmskih projekata izdvoji četiri i po miliona evra. Tačno koliko je i ministar Kapitalni usred leta izdvojio za najvažniji srpski brend - Guču. Ne pitajući poreske obveznike niti ma koje drugo državno telo. Porez na dodatu vrednost u knjižarstvu je opstao, uprkos opštim upozorenjima. I onda je ovih dana pomenuti čuvar državne kase zapretio slobodnim umetnicima (ima ih oko l.500) s drugim imenom: umetnici u gladovanju, da moraju da nabave fiskalnu kasu i uplaćuju mesečni iznos od kojeg bi mogli da žive, kad bi te svote imali. Ako to ne urade, sledi ruka zakona. Mogli bismo da ređamo u nedogled, ali šta da radimo, nećemo valjda da menjamo ono što je Slobi dobro služilo. Od načela do političkih kadrova.
