Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podne sa maestrom
Ovog meseca naš poznati dirigent Oskar Danon proslavio je 95. rođendan, a tim povodom sutra ćemo ga ponovo videti na pozornici Narodnog pozorišta
Tačno u podne – nije to onaj slavni film, mada će biti malo i kinotečkih kadrova – sutra će na pozornicu beogradskog Narodnog pozorišta, posle puno, puno godina, izaći naš veliki dirigent Oskar Danon. Ne sam, već sa pravom svitom operskih i baletskih prvaka ove kuće, onih iz stare garde, sa kojima je zajedno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prošao značajan deo svog dugog umetničkog puta ovaj prvi posleratni direktor Beogradske opere (1944-1959). Povod za ovo okupljanje, koje će podsetiti prisutne na neke zlatne stranice istorije operske i baletske umetnosti u ovom gradu, jeste 95. rođendan maestra Danona. Ko dođe sutra u Narodno pozorište videće na pozornici i pevače Radmilu Bakočević, Milku Stojanović, Radmilu Smiljanić, Bredu Kalef, Živana Saramandića, Zvonimira Krnetića, Nikolu Mitića, balerine Katarinu Obradović, Veru Kostić, Dušku Sifnios i Miru Sanjinu, te nekadašnjeg šefa tehnike Dušana Ševića. I, valjda kao mali rođendanski dar, na sutrašnjoj svečanosti biće predstavljen CD „Don Kihot”, još jedan dragulj „Iz riznice Opere Narodnog pozorišta”, snimak napravljen u bečkoj Štac operi januara daleke 1964. godine. Toliko o ovoj zabavi pretežno za stariji svet. Mladi su, naravno, dobrodošli. Ima se šta čuti!
Godina se nakupilo, Oskar Danon nije više za velike šetnje. Srećom, on je jedan od prvih suseda Narodnog pozorišta. Ne više od stotinu metara daleko je njegov dom. Lično nam otvara vrata, živahan u džinsu, nudi nas pićem, mi hoćemo-nećemo... možda neki sok, kisela voda... radi se... „Ma, hajde da popijemo po viskić... sa ledom”, kaže. Gotovo je „kukavički” pravdati se i odbiti ponudu starog maestra, koji je u trenu spremio piće za goste i sebe... Čin-čin, za rođendan, za dobro zdravlje i već kako to ide... U opuštenoj atmosferi počinje priču o muzici. A priča baš kao muzika, jasna i ne preglasna, Oskar Danon savršeno diriguje rođenim mislima. Lucidan, dobre memorije, lako nas provodi nekim svojim davnim životnim stazama koje nisu zarasle u zaborav, stazama koje su ga iz rodnog Sarajeva odvele u Prag...:
– Na tamošnjem konzervatorijumu diplomirao sam dirigovanje i kompoziciju, posle i doktorirao na Karlovom univerzitetu. Prag je jedan izuzetan grad u kome je bilo mnogo studenata iz Kraljevine Jugoslavije. Valjda na stotine? Ta zemlja u kojoj smo proveli deo mladosti bila je primer jednog zrelog društva i demokratije koja i danas može da posluži kao uzor. Najrazličitije knjige tamo su se mogle kupiti, a na javnim skupovima u istoj povorci mogli ste videti i leve i desne i – sve je u miru proticalo. A onda su došli nacisti i sve pokvarili. Ja sam i u tom dobu još sveta video, Beč, Pariz, London... Kada sam se vratio u Sarajevo, mlad, pun entuzijazma, sa znanjem koje sam doneo iz velikih evropskih gradova, bio sam veoma aktivan u tamošnjem muzičkom životu. Deo te priče je i CollegiumArtisticum, koji je bio više od muzike, jedan moderan susret raznih umetnosti. Ali, rat je došao i u ove krajeve, i sve je to nestalo, a ja kao ubeđeni antifašista i levičar otišao sam da se borim – u partizane.
I tako teče jedna duga životna priča pre svega obojena muzikom. Oskar Danon ne taji da je puno tražio od svojih saradnika, baš kao i od sebe. Priznaje kako su u orkestru sa kojim je radio znali da kažu da nije loše poneti suvu hranu kad ideš na probu sa njim. On nije bio samo veliki dirigent, koji se, pored ostalih, predstavio i publici milanske Skale i Bečke opere, već u mladosti pomalo i kompozitor, profesor na Muzičkoj akademiji, ali često spreman da rečju, katkad predavanjem, doprinese širenju auditorijuma umetničke muzike. Bio je maestro i tamo i ovamo, šef-dirigent ljubljanske Slovenske filharmonije i Simfonijskog orkestra Radio Zagreba, u fraku bio na raznim stranama sveta. Jednom je sa gostovanja u Japanu leteo u Berlin, gde ga je čekala Beogradska opera. A kasnije, bogami, i na sceni, baš kao i berlinska publika: tačni, precizni dirigent kasnio je čitav sat. Umoran od dugog puta, malo je prilegao a njegov garderober zaboravio je da ga probudi. „U prvom činu bio sam zaista očigledno bunovan”, priseća se sa smeškom. Jedna deblja, slikovita knjiga – „Ritam nemira”, koju je priredila novinarka Svetlana Hribar, nizom detalja iz jedne duge biografije otkriva čitaocu (ne)poznatog Oskara Danona.
Posetioci muzičkih događaja često, sa neskrivenim divljenjem, prepoznaju starog maestra u publici. A kao gledalac-slušalac kaže nam:
– Jedva čekam dobar koncert. Poneki preskočim zbog pritiska. Obično je nizak, pa me uhvati nesvestica. Drago mi je što je ponuda daleko veća i bolja nego pre. Takođe i što nam je Beogradska filharmonija jedan pravi evropski orkestar. Žao mi je što opere ne slušamo na srpskom jeziku. Zašto? Pa, ni Šekspirove drame ne igramo u originalu.
Ovo je inače zimski period Oskara Danona. Veći deo godine provodi u malom stanu na moru, u mestu Baška, na ostrvu Krku. „Starosedeoci ga, kaže nam njegova kći Maja, profesor na Filološkom fakultetu, posebno uvažavaju zato što nije od onih što se pakuju kući čim prođe leto. Njegova sezona znatno je duža. Ribari i taj običan svet vole da svrate kod Tate na čašicu rakije ili razgovora, ponekad da im kao jedno umetničko i stručno lice izmeri pritisak”.
I još malo lake šale za kraj. Mesto događaja je opet pomenuto ostrvo. Mnogi meštani i ne znaju tačno ko je i šta je ovaj Beograđanin među njima. Tako se dogodilo da je jedan rešavajući „križaljku” iz nje saznao i za „poznatog pokojnog dirigenta Oskara Danona”. I ispričao je: „Ovaj se zove kao Vi, ali Vi niste taj”. Maestro je odgovorio: „Ja jesam taj, samo sam živ!”. Dodajmo, i to dobro...: dođite sutra da ga čujete u teatru za koji govori da je njegov „najdraži umetnički period i – uspomena”.
M. Šehović
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
