Izvor: Politika, 23.Sep.2015, 22:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobednička „Ave Marija“
U takmičarskom programu na Međunarodnom „Zlatna čaura“ festivalu koji je zbog dana žalosti za žrtvama terorističkih napada zatvorio svoje dvorane, ni jedan jedini iz Srbije
Adana – Gledati i ocenjivati 75 kratkometražnih igranih, dokumentarnih, animiranih i eksperimentalnih filmova od jutra do večeri, samo sa jednočasovnim pauzama za ručak i večeru i to u svega četiri radna dana, mnogima može delovati kao prava tortura. Ali, ne, naprotiv! Bio je to iz nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razloga pravi užitak.
Kao prvo, ne pamtim kada sam na nekom festivalu, bilo inostranom bilo domaćem, videla bolju selekciju filmova od ove koju je za 22. Međunarodni festival „Zlatna čaura“ u programu „Mediteranski kratki film“ načinio legendarni Hilmi Etikan, vrsni turski filmski znalac i filmski autor, poznati ekspert za „kratki metar“.
Drugo, posebnu čaroliju činila je i činjenica da se filmovi iz zemalja Mediterana gledaju u Adani na krajnjem jugu Turske, u multikulturalnom gradu duge istorije (po trećinu stanovništva čine Turci, Arapi i Kurdi), koji se imenom pominje čak i u sumerskom Epu o Gilgamešu i u Homerovoj Ilijadi. I blizina granice sa uzavrelom Sirijom doprinosi uzbuđenju.
Treće, delila sam članstvo u zvaničnom žiriju sa izuzetnim i veoma prijatnim ljudima, sa kojima je zajedničko višečasovno dnevno i noćno gledanje filmova i njihovo ocenjivanje bilo pravo zadovoljstvo. Turski animator Ajče Kartal, predsednik marokanskog festivala dokumentarnog filma dr Habib Nasri, turska pozorišna i filmska glumica Ulki Duru, turska profesorka na Fakultetu za radio, televiziju i filma dr Šukran Kujučak Esen i potpisnica ovih redova kao srpski filmski kritičar, „Zlatne čaure“ (statua simboliše čauru pamuka koji raste na plodnim ravnicama vilajeta Adana) u svim kategorijama dodelili su jednoglasno. I nije bila stvar u konsenzusu, već u istovetnom razmišljanju i vrednosnim stavovima.
Jedan jedini tamni oblak stajao je iznad sunčane i (pre)tople Adane svih ovih festivalskih dana (od 14. septembra). Zbog velikog broja žrtava tokom nedavnog serijala terorističkih napada u Turskoj, bila je proglašena višednevna žalost. To je u slučaju adanskog festivala značilo sledeće: ni dugometražni igrani filmovi iz nacionalne takmičarske selekcije niti filmovi iz takmičarskog programa „Mediteranski kratki film“ nisu imali kontakt sa publikom, festivalski bioskopi su bili zatvoreni, filmovi su prikazivani u velikim kongresnim dvoranama hotela „Divan“ isključivo za članove žirija, dolazak velikog broja domaćih i stranih gostiju bio je otkazan... Jedina dva stranca na festivalu bili su dr Habib Nasri (Maroko) i moja malenkost (Srbija). Međutim, festival je funkcionisao punom parom kao da je sve u najboljem redu.
Još jedna zanimljivost obeležila je takmičenje mediteranskog kratkometražnog filma. Među 75 filmskih naslova nije bilo niti jednog jedinog iz Srbije. Ne zato što ih Hilmi Etikan nije želeo, naprotiv, već što godinama neuspešno pokušava da uspostavi pravi kontakt sa našom kratkometarskom filmskom scenom. U Srbiji, naime, ne postoji asocijacija autora karatkometražnih filmova, nema jedinstvene adrese na koju bi stizali pozivi, a ni u Filmskom centru Srbije koji bi trebalo da bude zajednička kuća svim našim filmskim stvaraocima, „kratkometraši“, onako – organizovano, još uvek nisu u opisu posla...
Kako bilo, u nedostatku srpskih filmova, bili su viđeni oni iz Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, Francuske, Grčke, Izraela, Palestine, Maroka, Italije, Španije, Portugala, Turske. „Zlatnu čauru“ za najbolji kratki igrani osvojio je angažovani a veoma duhoviti palestinski film „Ave Marija“ Basila Halila. U svega četrnaest i po minuta Halil gledaocu predočava šta se sve može dogoditi kada se tročlanoj porodici ortodoksnih Jevreja na ograđenoj palestinskoj teritoriji pokvari automobil. I to baš ispred hrišćanskog manastira Milosrdnih sestara koje su zavetovane na ćutanje. Kroz ovako komično nemoguću situaciju autor predočava svu realnost života na Svetoj zemlji, a to čini i uz jaku glumačku ekipu i izvrsnog direktora fotografije. Specijalnu nagradu u kategoriji kratkog igranog filma osvojio je marokanski „Treća ruka“ Hišama Eladakija, minimalistička a poetski snažna priča o tradiciji koja gubi bitku sa hipermodernim 21. vekom.
„Zlatna čaura“ za najbolji kratki animirani film dodeljena je portugalskom filmu „Fuligem“ Davida Dutela, najbolji eksperimentalni film je dovitljivo sročena i „ubojito“ antiratna „Ratna zona“ turskog autora Ožgana Kaja, dok je za najbolji kratki dokumentarni film jednoglasno proglašen grčki „Kada pesma započne“ Janisa Potosa. U obilju izvanrednih filmova, svaki na svoj način, izdvojili su se i slovenački film „Ljubav na vrhu krova“ Jana Cvitkoviča (crno-beli film o ljubavi i svakodnevici ostarelog bračnog para) i makedonski kratki igrani „Nezrele višnje“ Nebojše Jovanovića koji na crnohumoran način, kroz sudar različitih mentaliteta, nudi refleksiju na nedavne makedonsko-albanske sukobe.
U nacionalnom takmičarskom programu najnovijih turskih dugometražnih igranih filmova (ovde su nagrade višemilionske, u evrima) pobedio je debitantski film „Mahnitost“ Emina Alpara, koji je samo pre desetak dana na 72. Venecijanskom festivalu osvojio Specijalnu nagradu žirija. Ova mračna drama zapravo je velika alegorija represivnog političkog sistema koji stvara i kategoriju ljudi – policijskih doušnika. U nacionalnom programu među nagrađenima su i filmovi „Snežni pirati“ Hadžihafizoglua, „Bršljan“ Tolga Karađalika, „Kasapov ples“ i „Domovina“...
