Izvor: Politika, 02.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobeda poezije nad pesnikom
Miljkovićev odnos prema smrti, koji bismo mogli shvatiti i kao princip njegove poetike, ostavio je vrlo duboke, zapravo sudbinske tragove u strukturi njegovog pevanja i mišljenja
Saša Hadži Tančić (1948), pripovedač, romansijer, pesnik i esejista, objavio je desetak knjiga pripovedaka, četiri romana, tri zbirke pesama, pet knjiga književnih ogleda, tri književne studije. Beogradski „Rad” objavio je nedavno njegovu novu knjigu pripovedaka „Ratna prestonica”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a Niški kulturni centar, u biblioteci „Vertikale”, knjigu eseja, ogleda i članaka „Iz dubine književnog dela”. U ovoj knjizi su, između ostalog, i eseji o stvaralaštvu Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Ive Andrića, Branka Miljkovića, Miodraga Pavlovića, Milisava Savića, Jovice Aćina, Gorana Petrovića, Gordane Todorović, Slobodana Rakitića, Zvonimira Kostića i Hrista Georgijevskog. Saša Hadži Tančić je, trenutno, direktor Narodnog pozorišta u Nišu.
Kako se pisac snalazi u ulozi direktora?
Danas nije lako rukovoditi. Tim pre ako nosite u sebi uverenje da je kultura kod nas u novije vreme žrtvovana, dramatično potcenjena. U tome sam video i krizu niškog teatra. Stanje je prilično izmenjeno, kuća stabilizovana – a kako, to moja duša zna. Sve teže usklađujem književni rad i rukovođenje, pa ću se sačuvati za literaturu.
Prošle godine ste obeležili veliki jubilej?
Minulo je sto dvadeset godina od osnivanja i povodom toga datuma posebnim programom, koji je direktno prenosila Televizija Srbije na Drugom kanalu, podsetili smo sa respektom na umetničke učinke generacija koje su nam prethodile, počev od negda aktivnog i inicijativnog književnika Stevana Sremca i velikana glume Dobrice Milutinovića. Pred nama je vreme buduće, a do njega je put dalek, i sadašnji.
Može li saradnja sa beogradskim pozorištima da bude bolja?
I te kako. I već radimo na tome, sve smo interesantniji pozorištima „u krugu dvojke”, pre svega Narodnom pozorištu, s kojim smo obnovili sporazum o saradnji, ali i sa Beogradskim dramskim. Naravno, zaokupljeni pri tome srodnim problemima: zastarelošću organizacije i novim mestom umetnosti scene u novim društvenim okolnostima i u novom veku.
Pišete prozu i eseje. Kako se to prelama u Vašem, žanrovski razuđenom opusu?
I kada razmišljam o književnosti i kada stvaram književnost, između mojih romana i pripovedaka i mojih ogleda i studija postoji uzajamna unutrašnja, pre svega poetička veza. Osvetljavam ono skriveno u dubini književnog dela (naznačeno naslovom nove esejističke knjige), ono što je oblikom, likovima i značenjem pisac „hteo da kaže”, dok u prozi oblikujem karaktere, likove, događaje i stanja, prema fantastičnom i poetskom preosmišljavanju životne u umetničku zbilju.
U novoj knjizi eseja kažete da je čovek danas tehnološki obogaćen, a ljudski osiromašen. Da li je kompjuterska era donela više dobrog ili lošeg literaturi?
Poput prirode zavisne od svetlosti sunca jutarnjeg, popodnevnog ili na zalasku, pred našim očima danas se smenjuju najrazličitije perspektive i dimenzije, umnožene slike umreženog sveta. Realnost se virtualizuje, a vizije vizualizuju. Magičnom moći kompjutera, savremeni čovek već se sve manje prepoznaje likom, kao nekad Narcis u vodi, već poljuljanom apsolutnom verom u ljudske vrednosti.
Literatura pak pre svega vaznosi čoveka, njegovo dostojanstvo i humanitet. Nažalost, nije ujedinila čovekovo Ja u stalnim promenama, a ni biće pisca i ljudi čiju sudbinu deli.
Zamiru, tvrdite, ljudske i umetničke vrednosti. Trčimo ka budućnosti „bez sutrašnjice”. Niste baš optimista?
Moderni čovek je izgleda zastareo. Filozof Vajthed je već najavio opasnost da događaji mogu prevazići čoveka kao bespomoćan anahronizam. Sukob između znanja i etike, intelekta i savesti, koji je Henri Tomas Bakl predvideo pre dva veka, samo potvrđuje neadekvatnu koncepciju o našoj ulozi u svetu. Nisam baš optimista, u pravu ste, mada se uvek činilo da je vreme poslednje i da nade nema. A ima!
Misterija oko Branka Miljkovića nije razrešena. Šta Vi mislite da li je reč o samoubistvu, što je zvanična verzija, ili o ubistvu?
Miljkovićev odnos prema smrti, koji bismo mogli shvatiti i kao princip njegove poetike, ostavio je vrlo duboke, zapravo sudbinske tragove u strukturi njegovog pevanja i mišljenja.
Motivske i motivacione srodnosti pojedinih Miljkovićevih pesama i poetskih iskaza („Isto je pevati i umirati”, „Sada moje pesme traže moju glavu”, „Ubi me prejaka reč”) svedoče o samotragediji. Zahvaljujući svedočenjima njegovih prijatelja pisaca (pre svega Tanasija Mladenovića) možemo govoriti o tome da je čitav njegov život, fizički i psihički, bio omeđen prostorom smrti i izazvane tragedije. Pobedi poezije nad pesnikom pripisujem presudnu važnost.
U jednom eseju kažete da je Balkan primireni vulkan, koji može svakog časa, opet, da zatrese svet. Šta, zapravo, očekujete?
Upravo to!
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 03/02/2008]
.jpg)
