Izvor: Blic, 03.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Po Brukovom savetu
Po Brukovom savetu
Prilikom jedne davnašnje šetnje po Kalemegdanu, povodom predstave dobro poznatog i uspešnog reditelja, Piter Bruk mi je rekao kao jedini komentar: 'Da, dobra je to predstava. Ali umetnik ne sme samog sebe da imitira'. Osim njega, retko sam narednih decenija imao prilike da gledam predstave markantnih reditelja koji su odgovarali Brukovom shvatanju originalnosti iz predstave u predstavu.
Jedan jedini koji bi odgovarao u potpunosti toj formuli večite >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svežine rediteljskih sredstava poslednjih godina je Arpad Šiling iz Budimpešte. Bar u predstavama koje sam ja gledao u njegovom pozorištu 'Krug kredom'.
Predstave 'Radnički cirkus' po Bihnerovom 'Vojceku', koja je bila na 37. Bitefu 2003, predstava 'Galeb' po Čehovu, koja će ovog septembra biti na 40. Bitefu, i 'Blackland', koja prikazana na 41. 'Sterijinom pozorju' prošle nedelje, primer su Brukove izazovne formule.
Da počnemo od najočiglednijeg – mesta gde se predstava igra. Svaka od tih predstava igra se u sasvim drugačijem prostoru. 'Vojcek' u nekom kavezu sa blatnjavom zemljom, 'Galeb' među nama u kamernom prostoru, a 'Crna zemlja' u svetloj, idealno čistoj kutiji u kojoj se dešavaju razne tranzicione 'gadosti'.
Prva je čisti fizički teatar u najsurovijoj varijanti, druga teatar impresionističkih minimalističkih suptilnosti, treća pročišćeni politički kabare sa puno bezobrazluka ironizirane pornografije.
Međutim, srećom po Šilinga, nas i svetsko pozorište, sva ta savršena raznolikost scenskog jezika dovedenog do savršenstva, ima Šilingov jedinstven i dosledan razlog, a to je duboki umetnički angažman svake te njegove predstave, pune vere u pozorište kao društvenog čina vrednog da se ostvari.
Ne znam da li je Bruk gledao neku Arpadovu predstavu. Da je video više od jedne, uveren sam da bi bio veoma zadovoljan što se njegovom mlađem kolegi ne može uputiti primedba da potkrada samog sebe.
Trening
Sudeći prema onome što nam se svakodnevno dešava, izgleda da je deklarativna orijentacija nekih političkih čelnika, da više angažuju žene u procesima odlučivanja, a posebno u institucijama vlasti, kao odgovor na pritisak koji dolazi iz Evrope, samo simulacija i puka tlapnja, budući da je stvarnost neprekidno opoziva.
Tačnost ove kritičke opservacije potvrđuje i činjenica da je Narodna skupština izabrala 17 članova programskog saveta Nacionalnog servisa, među kojima je samo jedna žena! Apartno od činjenice da je uvek u pitanju izuzetak koji potvrđuje pravilo, izgleda da je na delu nedvosmisleno jačanje koncepta 'muškog saveza' koji se nameće i medijski predstavlja kao prirodno i bogom dano rešenje. Time se na jedan neviđeno lahorasti, a zapravo bezobziran način, potvrđuje uzurpatorska logika patrijarhalnog modela, u kojem se žene tendenciozno i postojećim vladavinskim instrumentarijumom udaljavaju iz svih sfera koje oličavaju stvarnu političku, ili finansijsku moć.
To da i žene ovde rade, zarađuju i da plaćaju porez iz kojeg se finansira javni servis, kao da se nikoga ne tiče, a još manje činjenica da u našoj zemlji žene čine više od 50 odsto stanovništva, za koje se može pretpostaviti da makar povremeno predstavljaju publiku koja prati programe Nacionalnog servisa. Ako se tome doda i činjenica da je upravo u novinarskoj profesiji sve više žena i da one velikim delom prave te sadržaje, onda je ovakvo grupisanje ne samo anahrono, već i vrlo opasno.
Nije li ovakvo 'jednopolno' strukturisanje saveta samo sofisticiran način da se u medijski diskurs, uvede jedan neprimetan i vrlo sofisticiran trening za poslušnost, obezbeđujući da postojeći odnosi moći samo reprodukuju tradicionalne obrasce u okviru kojih posao žene nije da misli ili da stvara, već samo da sluša?
Hoće li u ovim uslovima biti mogućno uticati na promenu medijske slike_arhiva žene i raditi na projektu ravnopravnosti polova?
