Izvor: Politika, 28.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plodovi prosvetiteljstva
Kao veliki kulturni i društveni pokret, prosvetiteljstvo je značajno unapredilo ljudsku misao, nauku, a pojedincu donelo ljudska prava i političke slobode. Ali, da bi čovek mudro umovao, prvo mora duboko da oseća i hrabro da mašta
Prosvetiteljska misao se radikalno suprotstavila tradicionalnom, pre svega crkvenom, ali i svakom dogmatskom mišljenju zalažući se za sekularizaciju društvenog i kulturnog života. Bila je to revolucija u domenu ljudske misli, filozofske, naučne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i političke.
Umesto bezuslovnog poštovanja tradicionalnog autoriteta (Boga, Crkve, kralja itd.), prosvetitelji se srčano zalažu za kritički stav prema svakom spolja nametnutom autoritetu. Umesto slepog prihvatanja dogme i zabrane sumnje, oni se bore za kritičko preispitivanje svih „svetih istina” od strane razuma. Kantov poklič: Sapere aude („Usudi se da budeš mudar”), postao je krilatica prosvetiteljstva, u kojoj su bila sažeta sva njegova intelektualna i politička stremljenja. „Osmeli se da znaš!” bio je poziv na slobodno i kritičko ispitivanje, na borbu protiv mraka neznanja.
Ali, odajući mu priznanje, ne sme se zaboraviti da je prosvetiteljski racionalizam, čiji je sveti cilj bio oslobođenje ljudskog uma od dogmi i lanaca iluzija, već u 19. veku postao zarobljenik sopstvene dogme – bezuslovne vere u moć razuma i mita o neprekidnom progresu (društvo se nezaustavljivo kreće od varvarstva ka civilizaciji, od neznanja ka znanju, od nerazumnog ka razumnom, od nesreće ka sreći)!
Uporedo sa procvatom prosvetiteljske ideologije, javljaju se osporavanja. Romantičari nasuprot razumu naglašavaju moć mašte, snagu osećanja i pronicljivost intuicije. Čovek osim „logike uma” i suvoparnog razuma ima i „logiku srca”, vrednosti, nagone i iracionalne strasti. Živ čovek se mora, upozoravaju kritičari, čuvati od prosvetiteljstva, „tog ružnog kostura bez mesa i krvi”.
Danas su jasno vidljive sve „tamne strane”, svi gorki plodovi prosvetiteljstva: slepa vera u progres, u trijumf razuma i tehnologije, obogotvorenje logosa. Sve je to uticalo na preteran razvoj intelekta, logosa, a na štetu erosa, emocija, strasti i duhovnih stremljenja. Zbog svog neumerenog optimizma i precenjivanja moći razuma, ova ideologija je potcenila snagu iracionalnog i previdela seme zla u ljudskoj prirodi. Hladni, bezlični razum može se upotrebiti i za građenje gradova, ali i za izradu nuklearne bombe; razum može biti temelj demokratskog ali i totalitarnog društva (to svedoči 20. vek sa logorima i racionalnom tehnologijom masovnog ubijanja ljudi).
Jednostrano, neumereno favorizovanje intelekta i tehnike preseklo je vitalnu vezu sa onim što je suštastveno u ljudskom biću, sa osećanjem, maštom, vizijama, idealima, nesvesnim, slutnjom i doživljajem numinoznog, ukratko – sa dušom. To je sjajno izrazio Gete u „Faustu”: „Sva teorija, dragi prijatelju, siva je, a zlatno drvo života je zeleno”.
Pokušaj iskorenjivanja afekata, nagona, simbola, stvaralaštva, fantazija i mitskih slika je rizičan poduhvat. Jer, kada čoveku oduzmemo dušu, kada on izgubi uverenje da njegov život ima značaj, onda ga pretvaramo u neljudsko biće, u poslušan automat ili opasnog monstruma.
Upravo zato je mit potreban i savremenom čoveku jer „on je u stanju da podnese i najveće teškoće kada veruje da imaju smisla; uništen je kada mora da prizna, povrh svih svojih nevolja, da učestvuje u ’besmislenoj priči nekog idiota’”, kaže Jung. Prastari mitovi imaju šta da kažu današnjem neurotičnom, pometenom i nesrećnom pojedincu, jer oni arhetipskim predstavama i simbolima, „jezikom duše” pripovedaju o večitim ljudskim problemima, o neprestanom traganju za istinom, za ljubavlju, identitetom i potpunošću, kao i o razočaranjima i porazima na tom putu.
Jung, From, Frankl, Hilman, Mur i drugi moderni psiholozi govore o masovnim neurozama, osobenim za savremenu, materijalistički i scijentistički orijentisanu kulturu Zapada. Današnje neuroze, kao i tipična društvena patologija (alkoholizam, vorkoholizam, narkomanija, anomija, anhedonija, samoubistva) ne nastaju više usled potiskivanja nagona, već pre usled gušenja emocija, religijskih i duhovnih potreba, usled gubitka jasnih orijentira i putokaza, do kojeg je došlo zbog dominacije racionalističkog, redukcionističkog, pozitivističkog i ateističkog pogleda na svet. Kako kaže Jung, nesumnjivo je da „određeni broj neuroza u prvoj liniji počiva na tome što se npr. religijski zahtevi duše više ne opažaju zbog detinjaste sumanosti prosvetiteljstva”.
Mnogi savremeni pravci, od egzistencijalizma, neosimbolizma do postmoderne, arhetipske i pozitivne psihologije, neumorno ukazuju da ako pojedinac želi da povrati izgubljenu duševnu ravnotežu i celovitost ličnosti, on onda mora da se oslobodi tiranije razuma i da obnovi vezu sa svojim najdubljim emocijama, strastima, imaginacijom i stvaralačkim potencijalima duše. Jer, da bi čovek mudro umovao, prvo mora duboko da oseća i hrabro da mašta.
Žarko Trebješanin
[objavljeno: 29/04/2009]
