Izvor: Politika, 21.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plesna poetika severa
Šesti beogradski festival igre
BALETSKA KRITIKA
Šesti beogradski festival igre završen je nastupom Kulberg baleta iz Stokholma. Ova sjajna igračka kompanija već više od pola veka održava najviši nivo izvođenja i jedna je od onih koje postavljaju standarde koreografskog i plesnog stvaralaštva. Kulberg balet po drugi put nastupa na Festivalu igre, ovaj put sa dva dela bivšeg umetničkog direktora kompanije, švedskog koreografa Johana Ingera, sa čijim se radom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradska publika već upoznala na prethodnom nastupu trupe, pre dve godine.
Igrači su prvo izveli „Napuštenu kuću” (Empty House), komad rađen na muziku sjajnog Lajka Feliksa. Početak je veoma jednostavan, miran – devojka i mladić igraju pod snopom svetla, ostatak scene je u polumraku, a na sredini je dugačko belo platno koje svojim lelujanjem podstiče dramatični ples koji će uslediti. Na scenu izlaze ostali igrači, svako igra za sebe, scena se deli na nekoliko planova, u svakom delu se dešava poneki solo, duet ili grupni ples. Igrači deluju kao ljudi koji dele isti prostor, ali se ne susreću. Čak i onda kada igraju iste korake ili kada igraju u paru, oni su sami, okrenuti samo ka sebi... Inger je koreograf vrhunskog senzibiliteta i rafinmana u kreiranju pokreta, on gradi poetičnu atmosferu sa primesama nordijske hladnoće, u čemu mu dosta pomaže dobra upotreba scenskog osvetljenja. „Napuštena kuća” je komad o usamljenosti, o životu u okruženju u kome nema osećanja pripadnosti, o izolaciji, svesnoj ili nesvesnoj... O praznini koja je teška i mračna baš kao prazna kuća u kojoj već dugo nema nikoga.
U drugom delu videli smo izuzetno atraktivan i već nagrađivan Ingerov komad „Ludak koji hoda”, (Walking mad). Tu koreograf, (koji se inače retko služi humorom), kreira komične prikaze – muški igrači igraju sa kartonskim kapicama na glavama, izvodeći gegove, svedene plesne delove koji podsećaju na elemente slepstik komedije, što u krajnje svedenom scenskom dizajnu stvara pomalo apsurdnu atmosferu nekog čudnog snoviđenja. Scenom dominira veliki drveni zid, koji se po potrebi rotira, obara, podiže, onda se pretvara u dva zida... Na njemu je nekoliko vrata kroz koje igrači ulaze i izlaze, pa ta cirkulacija, pogotovo uz muziku Ravelovog Bolera, daje dodatnu dinamiku plesu.
Inger je takođe majstor za iznenađenja, nepredvidiv je i plahovit, pa nakon niza komičnih razuzdanih scena muzika prestaje, igrači nestaju, a samu devojku na sceni koreograf sateruje u ćošak između dva zida, nakon čega ona dramatično zalupa na vrata... Sledi odličan plesni kvartet sa istom devojkom i tri muška igrača, posle čega im se pridružuje ceo ansambl u poletnoj, energičnoj igri. Zidovi se ruše, pa podižu, Bolero igrače svojim repeticijama vodi ka sve većem plesnom zanosu... A za kraj opet iznenađenje, potpuni smiraj, u kome igra jedan par, muškarac odlazi, žena ostaje sama. Inger se u ovom komadu bavio pitanjima ženske intime, potrebe za slobodom kao i za pripadanjem... Ali je tu temu razvio na širi nivo ljudskih odnosa, koji su često haotični, čudni i nepredvidivi.
Ovogodišnji Festival igre svakako je opravdao, sada već prilično visoka očekivanja svojih posetioca. Njegova selekcija bila je veoma kvalitetna, vrlo raznovrsna, i još jednom je uspela da beogradskoj publici prikaže deo bogate i izuzetno atraktivne svetske plesne produkcije.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 22/04/2009]
