Izvor: Blic, 02.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ples smrti na Balkanu
Ples smrti na Balkanu
Na Balkanu je nesreća kao kakva pritajena rečenica što se vrzma i klati na vrhu jezika i kojoj nije potreban ozbiljan povod da bi bila izrečena. Postoji, tu je. Niti izmiče, niti se da zaboraviti. I niko ne zna u šta će se sve upustiti kada se s jezika odnjiše; dokle će sve stići i koga opkoračiti? Ukoliko je iz skrovišta ne izmami nekakav povod, izviriće nesreća sama od svoje čudovišne nezasite naravi - napisao je Draško Miletić u romanu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Autoportret' (Prometej, Novi Sad). Komentarišući ovoj svoj stav kao i dilemu da li se zapravo treba navići na tu činjenicu, autor kratko i odsečno kaže: 'Ne!'
'Ovu knjigu sam i napisao kao svoju intimnu potrebu za kontrafatumom, koji je neophodan na ovim podnebljima da probamo da se iščupamo iz tog našeg kara-kazana. Odnosno, da se odvojimo od te istorijsko geografske datosti koja nas sprečava da budemo ono što jesmo i koja nameće zavete mrtvih. Predugo je u našoj književnosti i istoriji, dakle našoj geografiji duše, vladao sabor mrtvaca koji nas progoni na razne načine i uvek poziva u svoje carstvo.' Mislite na carstvo nebesko?
- Ne bih meteorološki konkretizovao, ali mislim da je važno da se svako ponaosob distancira od tog sabora mrtvih kako bi imao kvalitetniji odnos prema životu, pa samim tim i prema smrti. Taj ples smrti, 'dance macabre', na ovom prostoru isuviše dugo traje i nikako da neko jasno i glasno uzvikne: 'Hoću život!' Kao što to čini, recimo, Pjer Bezuhov usred Borodinske bitke i polja natopljenog krvlju.
U romanu navodite da se svako od nas može opisati sa tri imenice. Kojim imenicama biste opisali sebe?
- Uff... Pokušaću, mada bi bolje bilo da to drugi urade. Recimo: nepredvidljivost, paradoks i nedovršenost u smislu pokušaja da se bude drugačiji. Vaš junak u 'Autoportretu' kaže da apsurd vlada pomoću kazne i klopke. Šta je gore - umreti bez smisla, odnosno biti kažnjen, ili bez smisla živeti, odnosno biti u klopci?
- Teško je dati odgovor. Mislim da sam u romanu pokušao da odgovorim kako da se prevaziđu obe stvari, odnosno da se čovek izmigolji između njih. Ta vrsta ekvilibrizma je neophodna čoveku, posebno na Balkanu. Da li je ovo vaš autobiografski roman potrage za smislom?
- Ili besmislom? Naša opterećenost raznim vidovima besmisla je verovatno jednaka potrebi nekih ljudi da ga razgrnu i pronađu ikakav smisao. Neko ga pronalazi u perifernim stvarima i ja mu zavidim, a neko mora da zaroni u duhovne dubine svoga bića i tamo potraži odgovore koji se uvek nekako migolje i beže. Vidite, kolektivnost, ili bolje reći sabornost, imenica je kojom se opisuje Balkan. To je vrlo primamljiv teren da se čovek udalji od sebe, izgubi u masi i time amnestira ličnu odgovornost. A potom nekako dotrajava. 'Autoportret' sam i pisao sa namerom da izmamim uzvik: 'Hoću život i hoću individualnost!' Ne ja kao pisac, nego da motivišem čitaoca u tom pravcu. T. Njezić
