Izvor: Blic, 10.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plavo, a pozorište
Plavo, a pozorište
Ove nedelje Plavo pozorište obeležilo je deset godina svoga rada. Deset godina, deset premijera. Proslavu su počeli u Reksu, tamo gde je pre deset godina sve počelo. Govorio je osnivač, glavni inspirator, glavni reditelj i glumac Nenad Čolić, a onda su izvedene neke njima najdraže muzičke tačke iz desetogodišnjeg repertoara. Ovo pozorište je plavo, boje nostalgije i melanholije.
Proslavi su se priključili najbliži inostrani prijatelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Plavog pozorišta – Zar iz Vroclava, Specchi i memorie iz Italije i Theaterlabor iz Nemačke. Oni su nam ovih dana prikazali, u čast desetogodišnjice njima srodne duše, svoje rezultate demonstracije ili predstave.
Plavo pozorište se u svom radu sve vreme oslanjalo na teoriju i praksu Grotovskog. Zato su preko Jaroslava Freta, koji danas stoji na čelu vroclavskog Centra za proučavanja rada Ježija Grotovskog već drugog dana prikazali ekskluzivnu rekonstrukciju predstave 'Nepostojani princ” kojim je praktično otvoren Prvi Bitef 1967. godine. Rekonstrukcija je kombinacija dva slučajno i iz potaje napravljena video i audio snimka ove istorijske predstave, i spojena u jedinstven i dirljiv dokument o jednoj od najznačajnijih predstava novog i prevratničkog pozorišta druge polovine XX veka u svetu. Godine 2002. Plavo pozorište je u okviru dana našeg alternativnog pozorišta u sali gde je krajem 60-ih godina rođen 'Postojani princ” odigrali svoju predstavu 'Oskar Vajld i nepostojani princ”. To je čast i uzbudjenje za svakog ko je u potrazi za pozorišno novim u svetu, kao što je Plavo pozorište, između ostalih, kod nas
Naše alternativno neinstitucijalno pozorište je još nežna biljka Treba je gajiti. Grad to čini koliko može i koliko mu to sistem podrške takim pozorištima dozvoljava.
Deset godina postojanja Plavog pozorišta je povesnica umetničkih rezultata, ali i istorija borbe za opstanak, preživljavanje, afirmaciju. Značajno je da se na proslavi i viđali, osim gostiju iz inostranstva, i njihove kolege pozorišni altenativci, koji sa njima dele sličnu sudbinu.
Provincija
Evropa je danas paradoksalan pojam. Uprkos čestom spominjanju njenog imena, uprkos činjenici da se upiremo kao niko da dokažemo i sebi i drugima, da smo ne samo u susedstvu sa njom, već i da smo njen integralni deo, Evropa nedvosmisleno kalkuliše sa našom potrebom za integracijom i pomirenjem.
Možemo se složiti sa E. Morenom da se Evropa smanjila i da danas čini tek jedan fragment Zapada, a da je vekovima Zapad bio samo jedan od njenih delova. Toj tezi možemo dodati da je, pozicionirajući Balkan kao 'Drugo Evrope', i SCG kao svoju simboličku granicu, na kojoj sasvim legitimno proverava ugaone kamenove na kojima se temelje njeni bedemi prema Drugima, od demokratije, ekonomskog rasta, do standarda civilizovanog rešavanja sukoba, Evropa u paradoksalnoj poziciji.
Simbolički amputirajući Balkan kao svoj integralni deo, Evropa se izmestila iz središta sveta i postala provincijalna u odnosu na druge Velike Sile. Organizujući unutarevropske odnose po principu 'aktera' i 'kibicera' u partiji sa propisanim ulogom, ali nedvosmilenim rizikom, Evropa na izvestan način parodira samu sebe poigravajući se sa sopstvenim ingerencijama koje je dovela u pitanje.
Nedavna Solanina izjava da u Evropi ima mesta za nove nacionalne države, paradokasalan je opoziv upravo onog duha moderne Evrope oko kojeg su njene članice ujedinile. Tom izjavom kao da je Evropa zauvek digla ruke od ideje suverenosti modernog evropskog duha.
Nedavni nemiri u Francuskoj svedočanstvo su ozbiljnog sukoba između nacionalnog identiteta Evropljanina i njegovog nacionalnog identiteta. A time je nedvosmisleno pokazano da je ne samo svest o evropskom identitetu još uvek u rudimentu, već da su evropski čelnici promašili u projektu stvarnog razvoja zajedničke sudbine. Neće li nama kojima je Evropa dodelila status regionalnih invalida, dopasti u deo da je svojim apelima podsetimo na neprosperitetnost njene provincijalizacije?
