Izvor: Politika, 07.Maj.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plameni pozdravi iz plamene Jugoslavije
Ankete smatram potpuno suvišnom dekorativnom glupošću – pisao je Krleža slavisti Dušanu Karpatskom
Epistolar je liturgijska knjiga delova apostolskih poslanica, čita se u pojedinim danima, u liturgijskoj godini. Tako piše u rečnicima stranih reči. Dušan Karpatski (1935), ugledni slavista, prevodilac, književni kritičar i publicista, kaže da epistolar, na češkom, znači – zbir pisama. Dušanu Karpatskom, koji je rođen u istočnoj Slovačkoj (diplomirao je češki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu u Pragu, 1958), izdavačke kuće „Antibarbarus” iz Zagreba, „Sa(n)jam knjige u Istri”, iz Pule i „University Press” iz Sarajeva, objavile su obimnu knjigu, na više od petsto strana, pod naslovom „Epistolar”. U knjizi su pisma koja je od naših pisaca, čija je dela prevodio, dobijao u poslednjih pedesetak godina.
Tokom pola veka, objašnjava Karpatski, u njegovoj arhivi prikupilo se poprilično pisama. Smatrao je da ova pisma ne treba da propadnu, jer su svedočanstvo o saradnji, prijateljstvu, ljubavi. Neka od njih su čista literatura. Pisma su poređana hronološki, onim redom kako je pojedine autore upoznavao. Prateći, kao prevodilac, hrvatske, srpske, bosanskohercegovačke i crnogorske pisce (ređe slovenačke i makedonske), upuštao se, zajedno sa njima, u avanturu duha, sticao nova iskustva i tražio dodirne tačke „naših svetova”.
S Rankom Marinkovićem (1913–2001), proznim i dramskim piscem, Karpatski se upoznao u proleće 1958. godine u Pragu, gde je hrvatski pisac stigao na poziv Ministarstva kulture Čehoslovačke. Preveo je njegovu „Gloriju” i nekoliko pripovedaka. Marinković mu je čitao delove iz rukopisa „Kiklopa” i žalio se kako nikako sa 299. ne može da pređe na 300. stranu.
S Miroslavom Krležom (1893–1981) dopisivao se od jula 1958. do januara 1976. godine. S njegovim delom susreo se kao student Filološkog fakulteta u Pragu. Knjigu „Povratak Filipa Latinovića” dobio je od ambasade FNRJ 1956. godine. Prevod Krležinog romana „Na rubu pameti”, koji je izašao 1964. godine, zadao mu je prilično muke. U pismu, poslatom 11. januara 1963. godine, Krleža, između ostalog, kaže: „Žao mi je što se neću odazvati Vašem pozivu da odgovorim na anketu u Plamenu, i to prosto zato, jer je moj negativan stav principijelne naravi, pošto ankete smatram potpuno suvišnom dekorativnom glupošću”. Uzvraćajući na novogodišnju čestitku, Krleža Karpatskom, 13. januara, 1976. piše: „Javite se, dragi moj, kako ste, šta mi radite, jeste li zdravi, ima li neke nade da se sretnemo poslije duže pauze, jer uvažite, ja baš više mnogo vremena nemam da Vas čekam, pak prema tome da poduzmemo nešto doista da se nađemo kod nas u Zagrebu”.
U belešci o Dobrici Ćosiću (1921), Karpatski kaže da je reč o proznom piscu, esejisti i političaru, predsedniku SRJ 1992/93. godine, jednom od glavnih tvoraca „današnje srpske nacionalističke ideologije”. S Ćosićem se upoznao 1956. godine. Kasnije su se povremeno viđali u Beogradu, tokom Oktobarskih susreta pisaca na koje je Karpatski dolazio od 1978. godine, kada mu je Srpski PEN dodelio nagradu za prevođenje jugoslovenskih pisaca. Iz Beograda, 3. juna 1963. godine, Ćosić piše Karpatskom: „Što se mene tiče ja se u načelu i uglavnom saglašavam sa vašom inicijativom o konferenciji pisaca socijalističkih zemalja i temi razgovora na njoj. Naravno, ja ću Vam sa svoje strane dati punu podršku u Savezu pisaca Jugoslavije, a već sada sam uveren da će se Uprava jugoslovenskog Saveza afirmativno odnositi prema Vašoj inicijativi”.
Stevana Raičkovića (1928–2007), prevodioca Šekspira, Petrarke, Ahmatove, Pasternaka, „setnog pesnika prirode, usamljenosti i tišine, majstora soneta”, Karpatski je upoznao 1963. godine u Pragu. Vozili su se brodom po Vltavi. Kada se vratio u Beograd, Raičković je poslao pismo, 19. avgusta 1963: „Moj boravak kod vas je bio lep, a naročito sam se lepo osećao u društvu vas koji ste znali moj jezik. Hvala na svemu, nadam se da ćemo se opet videti u Pragu ili – Beogradu. Pozdrav budućoj (ako već nije i sad) gospođi Karpatski”.
S Miodragom Pavlovićem (1928), Karpatski se intenzivno dopisuje od aprila 1963. do marta 1988. godine. Pavlović mu 10. februara 1968. piše: „Čuo sam danas preko autorske agencije da će ići jedna emisija mojih pesama preko praškog radija, to me vrlo raduje, malo sam poznat kao pesnik u Češkoj. Pretpostavljam da si ti preveo ove pesme za radio, pa ti mnogo zahvaljujem. Biće verovatno moguće objaviti ih i u nekom časopisu. Zahvaljujem ti i za čestitku za novu godinu. Ja sam prestao da pišem čestitke, mislim da je bolje pisati pisma”.
Kad je dolazio u Beograd, često je odsedao kod Jare Ribnikar (1912– 2007), koja ga je učila da kuva razne specijalitete, kao na primer jagnjeću maramicu, a on nju da pravi kitnikes, slatkiš od dunja. Karpatskom, 15. juna 1964. godine, Jara Ribnikar piše pismo, koje potpisuju i Miodrag Pavlović, Zoran Gluščević i Petar Džadžić: „Šaljem vam plamene pozdrave iz plamene Jugoslavije sa plamenim nebom (kuvamo se ovde jer nas naše plameno sunce plameno prži sa svih strana pa se sećamo lepe hladovine u Pragu koji je plamen samo iznutra a ne spolja) i šaljem takve pozdrave celoj redakciji velikog Plamena”.
Tu su i pisma Mihaila Lalića, Vladana Desnice, Miodraga Bulatovića, Meše Selimovića, Ljubivoja Ršumovića, Danka Popovića, Vuka Krnjevića, Grozdane Olujić, Bogdana Kršića, Gojka Tešića, Draška Ređepa, Mirka Kovača, Iva Sanadera, Predraga Matvejevića... Posebno je zanimljiva prepiska sa Simonom Goldstein (1971), koja se vodi elektronskom poštom.
Ovakvih knjiga, verovatno, više neće ni biti, jer se svi dopisuju elektronskom poštom (počeo je i Karpatski) ili razmenjuju SMS poruke. Pisma više, očigledno, neće imati ko da piše.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 08.05.2011
