Izvor: Blic, 19.Jul.2015, 20:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pištalo: Svašta su me lagali
Živeli smo u vremenu koje je gazilo po srcima i umovima i mislim da je potrebna neka književnost koja bi lečila ta srca i umove, kaže Vladimir Pištalo.
„‘Vladimirov otac Borivoje Pištalo bio je direktor Narodne i univerzitetske biblioteke u Sarajevu u trenucima kada su je spalili granatama. Celog dana po gradu je padao sneg od pepela knjiga... Potom je direktor organizovao spasavanje preživelih knjiga, a zatim je pokrenuo akciju skupljanja novog fonda‘, izneo je Miljenko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jergović u jednom tekstu intimni podatak iz života pisca“, uvod je u poetski i stvarni život gosta Večeri na Kosančiću koji je dala Milena Đorđijević, urednica književnih i tribinskih programa Nacionalne biblioteke. Publici se potom obratio Vladimir Pištalo, koji je čitao odlomke iz „Milenijuma u Beogradu“ i rukopisa u nastajanju „Romana o Andriću“.
Sećam se da je Miša Pavić napisao priču o biblioteci, ovoj gde sada sedimo, u kojoj isto tako veju stranice od pepela kao sneg. Znam da mi je prikaz izgledao nadrealno, a onda se to desilo mom ocu. Još jedna je moja veza s bibliotekama. Moja mama je radila u biblioteci do trenutka kada je krenula na porođaj, tog istog dana, i to tramvajem. Do tada sam bio okružen knjigama, pretpostavljam da sam ih čitao na neki način i da su one delovale na mene. I meni se nije dolazilo na ovaj svet, mislim da je porođaj trajao 32 sata. Bio sam jako oprezan sa svetom, a kasnije sam ga veoma zavoleo i pronašao načine da se povežem s njim.
Meni su psihološki sadržaji važni, a grad je, takođe, neki psihološki prostor u koji ulazite i razumevate, otključavate i povezujete se s njim. Da li je moguće biti povezan s više nego jednim gradom? Mislim da jeste. Živim osam meseci u Americi, a četiri meseca sam u Srbiji. Uvek imam čudan osećaj separacione anksioznosti - kad odlazim iz Beograda, tužan sam, a kad dođem u Boston, prilično sam veseo. I obrnuto.
Bio bi veliki problem kad bih prestao da se čudim. Čitao sam sada ponovo „Zabavnik“, a jedna od mojih glavnih metafora u „Milenijumu u Beogradu“ potiče iz „Zabavnika“, koji kad pročitate imate utisak da je svet jedno jako zanimljivo mesto. Obnovi se odnos prema čudu. Na primer, saznao sam da jedan dan na Mesecu traje 700 sati. To nisam znao ranije.
Nedavno sam bio na izložbi prve, druge i treće godine Likovne akademije. Zadivljen sam bio tim mladim ljudima koji se usuđuju da postaju, da kažu ja nisam gluvar sa ćoška, ja sam slikar ili nisam mamina lutka, već slikarka.
Jednog dana kad postanete priznati, onda je lako biti, ali je teško postajati. Na svetu vas niko neće pozdraviti raširenih ruku.
Čarli Simić mi je pričao kako ti na početku, kao mladom pesniku, prvo kažu da si kreten. Onda ti kažu da si dečko koji obećava, pa ti opet kažu da si kreten. Onda da si zanimljiv stvaralac, pa opet da si kreten... S tim se svaki umetnik sreće. Svet vas pre onemogućava nego što vas hrabri.
Svašta su me lagali. Ne znam šta me nisu lagali. Ali za utehu, svuda je isto. Jedan od načina da se misli o zrelosti je da raspakujete neke laži koje ste podrazumevali i da to prevedete na sopstveni jezik koji je smislen. Laži ozleđuju decu, a prevazilaženje toga je sazrevanje.
Mi smo živeli u vremenu u kojem se sve promenilo, čitavi vrednosni sistemi... Tomas Man je rekao da se svet ubrzava i da mi ne možemo da završimo u istom mentalnom sistemu život u kojem smo počeli. U srednjem veku se podrazumevalo da ne samo vi, već i da je vaš pradeda živeo u istom sistemu. Živeli smo u vremenu koje je gazilo po srcima i umovima i potrebna je neka književnost koja bi malo lečila ta srca i umove. Nemamo veliku priču kao univerzalnu, ali moramo izgraditi svoju, onu koja nas drži na okupu.
- Knjiga je otkrivanje njegovog unutrašnjeg sveta. Kod Andrića je nezadovoljstvo sobom bilo alfa i omega duhovnog bića. On kaže „Bog mi je svedok sa kakvom sam budalom morao da se nosim“ i da je prevazilaženje nerazumnih zahteva te budale izvor njegovih neprestanih patnji i nastojanja da ih ukroti. Poticao je iz dosta skučenog sveta i govorio je da mu je utroba gorela za lepotom. Taj ozbiljan odnos prema umetnosti i njenim kriterijumima, kao sredstvo za pronalaženje smisaonog života i života okruženog lepotom, to je bila njegova potraga i tu nije pravio nikakve kompromise - kaže Pištalo.
