Izvor: Politika, 17.Okt.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pišem mastilom, a ne krvlju
Tačno znam da u sledećih četvrt veka piscu iz Rusije neće dati Nobelovu nagradu. Ali, to je pitanje politike a ne kulture
Ruski pisac Zahar Prilepin diplomirao je na Filološkom fakultetu Nižegorodskog državnog univerziteta. Radio je kao fizikalac, grobar, izbacivač u noćnim klubovima… Kao komandant jedinice OMON-a – Odeljenja milicije za posebne namene, učestvovao je u borbenim dejstvima u Čečeniji 1996. i 1999. godine.
Objavljuje od 2003. godine. Autor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je romana „Patologije” i „Sanjka”, koji su doživeli više izdanja u Rusiji; zbirke pripovedaka „Greh” i „Cipele, pune vruće votke”; knjiga eseja „Došao sam iz Rusije” i „Terra Tartarara. To se tiče lično mene”, kao i romana-istraživanja „Leonid Leonov. Njegova igra je bila ogromna”. Za sedam godina književnog rada napisao je sedam knjiga i osvojio šesnaest ruskih i inostranih književnih nagrada: Jasna Poljana za roman „Sanjka”, Nacionalni bestseler za knjigu „Greh”, Verni sinovi Rusije za knjigu eseja „Došao sam iz Rusije”, Bunjin za knjigu „Terra Tartarara. To se tiče lično mene”. U Kini je dobio nagradu kao autor Najboljeg stranog romana godine za roman „Sanjka”.
Generalni je direktor nižegorodskog izdanja „Nove gazete”. Kolumnist je niza ruskih časopisa: „Ogonёk”, „The New Times”, „Medvedь”.
Nedavno je u izdavačkoj kući „Draslar partner” objavljen njegov roman „Sanjka” u prevodu Radmile Mečanin. Biće gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.
Kad se pročita Vaš roman „Sanjka”, ostane utisak nečeg prepoznatljivog, karakterističnog za slovenski svet, kao jako dobar scenario za akcioni film. Da li ste i Vi pomalo Sanjka i otkud inspiracija za ovaj lik?
Ja sam pomalo svaki junak te knjige – i Sanjka, i profesor Bezletov, pa čak i Jana. Intimno poznajem mlade ljude poput Sanjke, volim ih, razumem i zabrinut sam za njih, jer nam se nudi da živimo u svetu gde se negiraju najvažnije istine: Otadžbina, tle, pamćenje, čast. Umesto njih nude nam surogate osećanja. Predlaže nam se da poverujemo u to kako u svetu nema ničeg ozbiljnog, da je sve relativno. Da bi se prema svemu trebalo odnositi sa smehom. Ali, ne možemo se smejati dok gledamo svoje roditelje, svoje dete kako spava u kolevci, kuću u kojoj smo rođeni, i mi i naši preci.
Eto, mom junaku Sanjki to baš i nije smešno. On više neće da se smeje. U svetu je mnogo toga postalo ozbiljno.
Seljak (starac, Sanjkin domaćin u selu) iz Vašeg romana podseća na starca Zosimu iz „Braće Karamazovih”. Koliko se oslanjate na veliku rusku književnost i koliko Vam ona znači?
Postoji nekoliko klasika koji kao da mi poklanjaju još jedan život. Shvatate, mislim na „Tihi Don” Mihaila Šolohova, na knjige Mihaila Ljermontova i Leonida Leonova – kao da se to dešavalo meni, tamo je sve moje – moje radosti, moja tugovanja, moji susreti, moje godine. To je ogromna sreća – proživeti još jedan život!
Ruska književnost je deo mog bića, moje fiziologije, moje krvi.
Sa druge strane, svoje junake, pa i starca o kom govorite – lično sam viđao u svom životu. Slušao sam njihove govore, gledao im lica – samo sam se potrudio da tačno opišem kako oni žive i kako dišu.
Iz Vaše literature se vidi da ste bili i fizikalac, i grobar, i izbacivač u noćnim klubovima, ali i da ste ratovali u Čečeniji i diplomirali na Filološkom fakultetu. Kako se oseća pisac kad mu se kaže da je svoje svakodnevne doživljaje uspeo da digne na nivo literature?
Osećam se normalno. Mogu da, kako to vi kažete, dižem svoje doživljaje – kad ih opisuješ, oni kao da više i nisu moji. Često govorim da ne volim spisateljsko koketiranje: kad pisac kaže da piše krvlju, da mu maltene srce staje. Ja ne pišem krvlju. Ja pišem mastilom. Moje srce ne staje. Uopšte, više volim da živim nego da pišem. Ali, da bi se dobro živelo – treba pisati dobro. Eto, ja tražim za sebe zlatnu sredinu između to dvoje.
Izgleda da ste za svaku svoju knjigu dobili visoko rusko priznanje. Da li to znači da Vaša sredina prepoznaje kvalitet?
Prosto sam imao sreće. Ja volim književnost, volim ljude, nisam želeo nikakve nagrade – same su mi došle. Živim u provinciji, retko boravim u Moskvi i ne tražim pažnju.
U životu se često dešava da čoveku ne daju ono što on strašno želi. Ja nisam želeo, samo sam radio svoj posao.
Mnogi pisci, otkriću vam tajnu, ne vole književnost i mrze druge pisce, pogotovu žive – oni im smetaju. Eto, takvim piscima ređe zapadnu nagrade. Očigledno, Tvorac ima dobar smisao za humor, neka vam ovo ne zazvuči bogohulno.
S obzirom na to da ste i direktor izdavačke kuće a i kolumnist u mnogim časopisima, kompetentni ste da kažete je li savremena ruska književnost dostojan nastavak Vaših svetskih bardova s kraja 19. i početka 20. veka?
Ruska književnost 19. veka jedno je od svetskih kulturnih čuda, uporedo sa, recimo, periodom italijanske renesanse. Jednostavno, nemogućno je biti na tom nivou.
Ali, s punom odgovornošću izjavljujem da je savremena ruska književnost – jedna od najboljih koje se stvaraju danas u svetu. Kod nas postoji barem desetak pisaca koji zaslužuju Nobelovu nagradu. Ruska književnost je bogata i raznovrsna, a sada je u stanju procvata.
Međutim, na svetskom tržištu postoje određeni zakoni, zbog kojih jedne guraju napred, a druge – koče. Greh bi bio da se žalim – moje knjige su prevedene na 15 jezika. A ja, na primer, tačno znam da u sledećih četvrt veka piscu iz Rusije neće dati Nobelovu nagradu. Ali, to je pitanje politike a ne kulture.
Koliko poznajete srpsku književnost i šta očekujete od Sajma knjiga u Beogradu?
U Rusiji je i dalje veoma popularan Milorad Pavić, svaka knjižara u bilo kojem gradu Rusije ima njegove knjige. Čitao sam gotovo sva njegova dela, on je veliki pisac. Čitao sam Andrića i Dobricu Ćosića, pisca interesantne sudbine… Srpsku poeziju poznajem nešto bolje: u Rusiji je nedavno objavljena velika antologija srpske poezije, imam je. Tamo je mnogo remek-dela, Srbija je, uopšte, veoma poetska zemlja. Što se tiče savremene srpske proze – praktično se ne prevodi u Rusiji. Barem meni nije ništa zapelo za oko.
Na Sajmu očekujem priliku da malo više ispričam o tome šta se dešava s ruskom književnošću danas i da lično saznam kako stoje stvari kod srpskih pisaca i pesnika. Već sam bio u Srbiji, vraćam se tamo sa bratskim osećanjima. To je veoma topla, veoma lepa zemlja.
Dušica Milanović
objavljeno: 18/10/2010
