Izvor: Glas javnosti, 20.Nov.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pišem istu knjigu
Jedan od najpopularnijih i najčitanijih pisaca u svetu Toni Parsons posetio je ovih dana Beograd. Srpskoj prestonici u pohode slavni engleski pisac, koga je kod svetske ali i naše čitalačke publike proslavio njegov roman“Čovek i dečak“ („Laguna“), nije došao da bi promovisao novu knjigu. Naime, Parsons se iz Beograda uputio prvo u Banjaluku, a zatim i u Podgoricu, gde je juče potpisivao knjige u tamošnjim „Laguninim“ knjižarama. U intervjuu za naš list Parsons je najavio pojavljivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << novog romana na srpskom jeziku, ali i otkrio nam da povod za njegov dolazak u Srbiju i Beograd ne mora da bude nova knjiga, te da u Srbiju dolazi zato što nadasve voli Srbe i Srbiju.
- U Srbiji uvek doživim izuzetno toplu dobrodošlicu. Srpski narod, moji čitaoci, ljudi iz medija mi takođe uvek olakšaju i ulepšaju boravak u Srbiji - kaže Parsons.
„Laguna“ bi uskoro trebalo da objavi vaš novi roman...
- Moja nova knjiga je bajka za odrasle. Reč je o čoveku koji dobija srce devetnaestogodišnjeg mladića i ponovo se podmlađuje.
Reklo bi se da se i u novom romanu ne odričete svoje stare teme, odrastanja...
- Da, odrastanje i sazrevanje je jedna od velikih i važnih tema za mene i ono se pojavljuje u svakoj mojoj knjizi. Sve vreme pišem jednu istu knjigu. Ja sam kao pas koji se sve vreme vraća svojim starim kostima.
Poznato je da u svoja dela unosite dosta autobiografskog. Koliko je ovde elemenata ličnog?
- Moje srce je poprilično snažno. Naravno, mogu da shvatim opasnost i situaciju u kojoj se našao moj glavni junak čiji život visi o koncu i koji pokušava da se spase tako što ugrađuje srce mladića od devetnaest godina. Svakom čoveku je potrebno novo srce. Svi se mi tokom života trudimo da postanemo novi, bolji ljudi, bolji sinovi, bolji očevi, bolji muževi. To nastojanje da budemo bolji u neku ruku predstavlja traganje za novim srcem.
U kojoj meri je ovde reč o vašem sopstvenom opiranju starosti?
- Naše pokoljenje za razliku od naših očeva mnogo teže pristupa starosti. Zbog toga ova priča predstavlja neku vrstu mog upiranja starosti.
HILJADU REČI
Kada obično pišete? Imate li neke posebne rituale?
- Pišem obično ujutro, kada odvedem svoju kćerkicu u školu. Trudim se da svakoga dana napišem po hiljadu reči. Zaključio sam da najbolje radim ujutro. Mnogo mi je važno da prvo odvedem svoje dete u školu i onda se posvećujem pisanju u potpunosti. Nekada sam pisao noću, mada se sada sve promenilo.
ŽIVOTNI MOTO
Kako glasi vaš životni moto?
- Moj životni moto je „Nemoj da udaraš nekoga ako nisi spreman da ga udaraš mnogo puta posle toga“.
Koliko vam je bitna komunikacija sa čitaocima?
- Meni je veoma važna komunikacija sa čitaocima, i to najpre ona lična. LJudi mi prilaze u različitim situacijama, naročito na ulici. To je počelo posle popularnosti moje knjige „Čovek i dečak“. Prilaze mi kao da me zaista poznaju, kao da smo znanci. Znači mi najviše ta komunikacija jedan na jedan, mada volim i kad mi moji čitaoci pišu, i obraćaju mi se putem mejla.
Tek ste završili roman, ipak, razmišljate li o novoj temi?
- Da, uvek se rađaju nove ideje ali ja znam koje teme će nositi moje dve sledeće knjige. Jedan roman će govoriti o porodici koja se iz Engleske seli na Tajland, i to na jedno ostrvo. Želeo bih da napišem i jednu knjigu o Japanu. Beograd takođe prepoznajem kao mesto za priču.
Šta smatrate savršenstvom u pisanju?
- Postoji jedan dobrotvorni konkurs koji poziva pisce da napišu životnu priču u šest reči. Moja priča je glasila:“Traži se priča koju sam slušao na majčinom krilu“. Hemingvej je rekao da je najbolja priča koju je on ikad pročitao glasila „Prodaju se dečje cipelice nikad korišćene“. To samo pokazuje koliko su reči moćne.
Kada ćete ponovo da posetite srpsku prestonicu?
- Ne znam kada ću sledeći put doći. Možda kada mi bude objavljena nova knjiga na srpskom. Sada nisam došao zbog svojih knjiga, već zato što volim Srbiju i srpski narod.
.jpg)
