Izvor: Politika, 18.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci vole intuiciju
Književnost i psihoanaliza imaju mnogo toga jedna drugoj da kažu
Profesor Univerziteta u Beogradu, pisac i književni kritičar Novica Milić od svoje prve knjige "Antinomije kritike" (1982) posvećen je tumačenju književnog teksta. Prožimanje psihoanalize i književnosti čini deo njegovog opsežnog opusa i o tome je nedavno govorio povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Sigmunda Frojda. Poštovaocima psihoanalitičke teorije Milić je predstavio svoje viđenje teme >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tribine "Psihoanaliza kao pogled na svet" koju je organizovala Dvorana kulturnog centra u Beogradu u saradnji sa Beogradskim psihoanalitičkim društvom. Ukazujući, između ostalog, na neka pogrešna shvatanja i interpretacije pojedinih Frojdovih pojmova, Novica Milić učinio je kompleksnijim poznavanje dela čuvenog bečkog profesora u našoj stručnoj i široj javnosti.
INTERVJU
● Nabokov je "učtivo ali odlučno" bio protiv Frojdovih otkrića i njihovog integrisanja sa književnim postupcima. Koji pisci su se slagali sa njim?
– Najveći deo pisaca 20. veka pokazivali su, na ovaj ili onaj način, otpor, pa čak i odbojnost prema Frojdovom otkriću nesvesnog. Nisam siguran da su bili dobro upoznati sa Frojdovim mišljenjem. Pre će biti da su znali o psihoanalizi ono što je širila popularna kultura, a ti klišei – najčešće u ime moralizma, nisu ni dovoljno podsticajni, niti su kao takvi pogodni za pisce. Pisci vole vlastite intuicije, i to je u redu. Zato jednom Nabokovu, ili Džojsu, nije bio potreban Frojd kako bi izrazili svoja otkrića, ponekad zapanjujuće bliska Frojdovom. Izuzetak su nadrealisti, ali je njihovo korišćenje Frojda parcijalno, ponekad nategnuto, upregnuto u vlastite ciljeve. Nije ni to loše. Sa današnjim piscima – možemo pogledati Ostera, Kucija, Ruždija ili Pamuka – stvari već stoje drukčije. Oni čitaju psihoanalitičke tekstove, ne samo Frojdove, nalazeći i tu deo svoje inspiracije.
● Vi ste pre više od 20 godina otputovali u Dablin da biste prikupili građu za putopis o Džojsu. Mislite li da je savremena kritika potpuno zanemarila tu povezanost ličnog i književnog iskustva kao ključ za tumačenje dela?
– Poznavanje Džojsove biografije, pa i topografije Dablina, iako nije nužno, postalo je opšte mesto za svakog ko se dublje zanima za delo tog pisca. Danas smo, u polju mišljenja o književnosti, ipak daleko od biografizma 19. veka da bi nas i dalje plašili baukom "života i dela". Nije više reč o tome da se anegdotom objasni neki tekst, već da se, recimo, oslanjanjem na psihoanalitičke uvide razume šta je to subjekt – subjekt koji piše ili subjekt koji se gradi pisanjem. I nije više reč o uticaju života na nečije delo, nego o uticaju nečijeg dela na život. Književno iskustvo je, uostalom, više nego lično, a u značajnom smislu i predlično. Ta se pitanja danas ne mogu više izbeći ili cenzurisati kad mislimo o književnosti.
● Posle "Uliksa" i "Fineganovog bdenja" Džemsa Džojsa postoji li delo u kojem se otišlo dublje u razotkrivanju čovekovog nesvesnog života?
– Rekao bih da još uvek ta dela, naročito ovo drugo, stoje kao horizont književnosti. Svi mi smo još u vidokrugu koji su osvetlili Džojs, Prust i Kafka.
● Šta Vi, kao književni teoretičar i kritičar, mislite o lekarima, psihijatrima koji sa stanovišta svoje struke tumače književnost?
– Dokle to rade inteligentno, sa što manje psihologističkog redukcionizma, u redu je. Iz njihovog ugla se mnogo novog može otkriti o literaturi.
● Da li se može reći da je psihoanalitički pristup književnosti moderan danas kao tokom 20. veka?
– Danas studije književnosti, na šta se oslanjaju i studije kulture, nisu više zamislive bez poznavanja Frojdove i Lakanove misli. Nije tu reč o pristupu u značenju primene tog, kao i ma kog drugog metoda na književnost i na kulturu, nego o implikacijama važnim za oba polja. I književnost i psihoanaliza imaju za predmet ispitivanje subjektivacije – kako postajemo, kako ostajemo, kako se menjamo kao subjekti. Svaka to radi iz svog ugla, ali kako im je pitanje zajedničko, imaju mnogo toga jedna drugoj da kažu.
--------------------------------------------------------------------------
Bora Stanković i Frojd
● Koji su srpski autori stvarali na tragu psihoanalize i koliki uticaj su izvršili na tok naše književnosti?
– Ne znam za one koji su svesno, polazeći najpre od psihoanalize, stvarali vredna dela na našem jeziku. Ali postoji nešto drugo, jedan od najvećih romana napisanih kod nas – to je "Nečista krv" Bore Stankovića, nastao na početku prošlog stoleća, u isto vreme kad je i Frojd formulisao svoja prva otkrića. I dan-danas zapanjuje bliskost književno-antropoloških uvida Bore Stankovića i Frojdovih. Uz Boru, ponešto je i Crnjanski ugrađivao od psihoanalize u svoj "Roman o Londonu". Pa i Basara, uprkos tome što je Frojd, tačnije frojdizam, meta njegove kritike. I kod Crnjanskog i kod Basare kritika frojdizma važan je deo njihovog književnog profila. A frojdizam ne možete kritikovati bez ikakvog pozivanja, pa stoga ni bez oslanjanja na Frojda.
Biljana Stojaković
[objavljeno: 18.12.2006.]
