Izvor: B92, 25.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci treba da pišu
Preuzeto iz Kulturnog dodatka "Politike"
Objavljeno 24. januara 2009.
Pročitajte prvi deo dijaloga
POLITIKA: Kakva je bila recepcija knjige „Pjesme iz Lore”, da li je bilo problema, nerazumevanja?
DEŽULOVIĆ: Sretna je okolnost da su to pjesme. Oficijelna kritika je bila veoma blagonaklona. Petnaest godina posle Lore možeš bez velikog javnog rizika aplaudirati pjesmama iz Lore iz kabineta službenog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << književnog kritičara. Da sam, kao što mi je bio i prvotni naum, objavio to 1993. vjerojatno ne bi bilo tako. Neoficijelna kritika je bila ponešto grublja. Osvanulo je par grafita po Splitu kojima se poziva na linč, itd. Ali, sve u svemu, nisam imao velikih neugodnosti. Čak i među piscima, nije mi niko pljunuo u lice i rekao: „Izdajniče hrvatskog naroda". Za njih je to komotna situacija, jer ti ne moraš svih 15 godina reći nijednu reč o Lori, ali kada neko kaže, ti možeš reći da je to hrabra i poštena knjiga, a da ti zbog toga ne padne dlaka s glave.
POLITIKA: Gospodine Kecmanoviću, kada ste pisali „Top..." jeste li razmišljali kako će ga Vaši bivši sugrađani u Sarajevu doživeti?
KECMANOVIĆ: S obzirom na atmosferu koja tamo vlada, očekujem da će ova javna, zvanična percepcija biti negativna. Situacija u kojoj su se našli Srbi koji su ostali u gradu koji je pripadao muslimanskoj strani i koji je bio granatiran, zaista je specifična situacija, koju i zvanična srpska strana, i bošnjačka, guraju pod tepih. To je situacija koja nikome nije bila prijatna i mislim da zbog toga neće naići na dobar prijem.
ARSENIJEVIĆ: Tu je i pitanje fantomskog tenka koji kruži Sarajevom.
KECMANOVIĆ: Pri čemu Zlatoje Martinov kaže da je to izmišljotina. A nije. Konačno, što se tiče stanovišta da li je tenk pucao na grad, pogledajmo memoare Sefera Halilovića kome su ženu i dete ubili iz nekog topa, ili tenka te vrste. Znači, to nije nikakva karadžićevska propaganda. Recepcija koju će moj roman doživeti u Bosni više će govoriti o stanju naših emocija nego o samoj knjizi. Ja mislim da je ovo knjiga o uterivanju u te nove identitete. To smo svi osećali na različite načine, ja poprilično bolno. Ja sam zaista odgojen u jugoslovenskom duhu i sada je trebalo mene uvući u taj srpski, čisti srpski kontekst. U Bosni je stvar bila još komplikovanija, jer si imao jugoslovenski identitet, imao si bosanski identitet, i onda si morao da se svedeš na bošnjački, hrvatski, ili srpski. Ja mislim da je to knjiga o tom silovanju da se priključimo grupi, da tako kažem. Međutim, imam utisak da će se u onoj drugoj etničkoj grupi to čitati sa jednim drugim setom argumenata i da će onda izazivati dosta vrelih emocija. Ali, mislim da je bitno da se i ta tema konačno otvori, ali na pravilan način. To dosad nije bilo moguće.
PROKIĆ: I ja sam tu nemogućnost iskusio. Kad sam 1994. naterao Jovana Ćirilova da uradimo u Jugoslovenskom dramskom adaptaciju dela Karla Krausa „Poslednji dani čovečanstva”. To je najveća misija mržnje protiv rata ikad napisana na planeti. Najduža drama na svetu, preko hiljadu strana. To je jedina predstava u jednom velikom teatru, u jednoj velikoj prestonici Evrope, koja je prošla bez aplauza. Akcija je u Beču, Prvi svetski rat, a onda su se samo strane obrnule. Sada je Srbija postala Austrija. Završilo se mukom. Ništa. E, to je najčešća reakcija na sve napore da se nešto sabere i prikaže kako jeste. Istina je nepobitna. Ljudi su oni koji prave zbrku. Bolje je i da te ugrožavaju, jer si nekog svojom knjigom izmaltretirao i on hoće da stupi s tobom, makar preko psovki, u neku vrstu dijaloga. Ali mislim da je naše društvo bez hipofize toliko umrtvljeno da ono jednostavno najviše voli pod jorgan-planinu, da to prođe sa što manje uzburkivanja mog malog, sitnog odnosa prema svetu, životu, zločinima, hrabrosti.
POLITIKA:Vi ste spomenuli ulogu pisca kao svedoka. Kakve on istine utvrđuje, istorijske ili neke druge?
PROKIĆ: Pre svega mitove. Mitovi su meni važniji od istorije. Kada danas pogledaš kakav je mit Kosovskog boja, jedne male feudalne bitke u kojoj su se tukli neki feudalci, i koja je nezabeležena u turskim analima, vidiš koja je količina, koji amalgam gluposti i nesreće, nepotrebne, iz toga proistekao, koja obrtanja, izvrtanja? Mislim da pisac mora da barata sa mitom, a istoričari sa istorijom. Jer, istorija isto tako, znate, zavisi od onoga što je napisano, ko je pisao, ko je prepisivao, ko je štiklirao.
DEŽULOVIĆ: Ima i drugih primera. Da nije bilo pisca Kurta Vonegata, koliko bismo znali o stradanju Drezdena. Postoji i situacija gde je zaista knjiga skrenula pažnju na događaj koji je držan pod tepihom. I onda razina više, a to je objašnjavanje. To je i društvena obaveza pisca i njegova odgovornost prema napisanoj reči. Ta odgovornost nosi manji izazov kada je pisac samo svjedok. Jer on uvijek može reći: video sam svojim očima. Može čak reći video sam na televiziji. Objašnjavanje je sledeća obaveza pisca. Kada je počeo rat u Hrvatskoj, onda je, da citiram Juru Pavičića, rat u Hrvatskoj hrvatska književnost dočekala negde na vrhuncu postmoderne. Svi su se bavili nekim metatekstualnim eksperimentima, i onda se pojavio rat, i sad se jedanput iz tog rata izrodila neka stvarnosna proza. Dakle, to su pisci-svjedoci. Ništa ne rade za hrastovim pisaćim stolom, spuštenih roletni, nego su na ulici, na asfaltu, u rovu, gdje god. I onda se pojavljuje Nedeljko Fabrio, koji napiše klasični postmoderni roman o ratu u Hrvatskoj koji se zove „Smrt Vronskog”, u kojemu on Vronskog dovodi na front kod Vukovara gde on tamo kao srpski dragovoljac umire, potpuno sumanuta priča. Da bi se nekoliko godina kasnije donekle pravdao time da on zapravo tada, u to vrijeme 1991. nije imao spoznaje šta se zapravo događa. Dakle, koliko imamo pravo reći da ne znamo. Znači, da bilježimo stradanje, ali da zapravo nismo znali šta se događa. Mi smo videli samo leš, srušeno, zapaljeno selo, ali ne znamo staviti to u širi kontekst.
PROKIĆ: Čak i u sudu, u pravnom sistemu, to što nisi znao, nisi shvatao, tebe ne oslobađa, potrudi se pa saznaj. S druge strane, problem pisca kao svedoka jeste taj što je nama sekundarni posao da tumačimo istinu. Naš prvorazredni posao je umetnički oblik, potraga za belutkom, za formom, za umetničkim sadržajem. A onda mi, prisiljeni nedaćama društva, maltretiranjem, sa televizije, novina, moramo da se bavimo nekim poslom, koji neko drugi neće, ne želi, ne može, da se pojavljujemo kao neko ko treba nešto da izgovori, jer niko drugi neće. Nikad nisam želeo da se kao pisac pretvorim u glasnogovornika neke političke ideje. Važno je samo da moj estetski kod ne bude ruiniran nekom etičkom provalijom u koju mogu da upadnem, jer sam neobavešten.
POLITIKA: Da li pratite kako bosanska književnost piše o ratu?
DEŽULOVIĆ: Daleko najbolje stranice o tom ratu napisali su bosanski autori. Dakle, Lakić, Samardžić, Jergović, Veličković. Najveći problem bosanskog društva danas jeste to što su oni jedna velika kolektivna žrtva. Bosanska ratna književnost propituje tu ulogu žrtve. O tome i neki bosanski intelektualci danas jako dobro govore. Pri tome ne padaju u zamku suživljavanja sa žrtvom. Oni ne govore kao da su muslimani, koje gađaju neki zločesti Srbi, i zločesti Hrvati. Kratke priče Jergovića ili Veličkovića nisu u toj poziciji.
PROKIĆ: Ali zašto govore tako? Zato što je Bosna nerešivo pitanje. Kosovo će se rešiti, sve će se rešiti, Bosna se neće nikada rešiti. I tamošnji pisac mora da piše sa tim saznanjem i mora imati posebnu vrstu odgovornosti. Jer svaka greška u tom smislu dovodi do hiljade raseljenih, ubijenih. Gledajte koliko Srbija nije ništa naučila. Srbija sa Makedonijom, Bosnom i Crnom Gorom ima suficit u ekonomskoj razmeni; sa Crnom Gorom i Makedonijom imamo zamrznute diplomatske odnose, a Bosnu posmatramo isključivo kao predeo za neke buduće sukobe. Šta je naša politička elita uopšte i narod, vi i ja, svi, šta smo mi tih dvadeset godina radili. Ja to ne mogu da objasnim. Toliko dobar pisac nisam. Tu je potrebno neko mitsko biće da to razreši.
KECMANOVIĆ: To što kažete nije netačno. Ali to nije cela istina. Vi kao čovek odavde imate kritičan stav prema srpskoj strani. To je u redu. Međutim, iz vašeg ovog nastupa bi se zaključilo da je, dakle, problem do takvog srpskog pristupa, i to je čitav problem. Ali je problem što ćete vi reći ako vam kažem da sad na bošnjačkoj strani imate stav: da su Srbi učinili zločin, da je Republika Srpska zločinačka tvorevina. Tu onda nema nikakvog dijaloga, a s druge strane da imamo stav hoćemo da živimo u zajedničkoj državi po svaku cenu. Sa takvim stavom ne možeš da živiš u zajedničkoj državi.
ARSENIJEVIĆ: Dobro, ako je teza da je Republika Srpska zločinačka tvorevina, onda sam ja uz drugu stranu. Ja, recimo, mislim da je Republika Srpska zločinačka tvorevina.
DEŽULOVIĆ: I ja.
KECMANOVIĆ: Kako onda sa takvim stavom može da se napravi zajednička država, ako u RS žive ljudi koji misle da je to njihova država.
PROKIĆ: Isto kao što je Hitlerova nemačka država bila zločinačka tvorevina i kada su Nemci shvatili da je godina nulta. Ali oni su imali godinu nultu, bili su poraženi, za razliku od nas. A bez suočavanja s tim nema ništa: s tim šta je uradio jedan čovek koji je imao naš pasoš i bio general vojske, a nije bio neki tamo Naser Orić, to je razlika ogromna. Ubio je 8.000 ljudi. Zakopao. Otkopao kosti, pomešao kosti, ponovo zakopao. To je genocid. I to je na sudu dosuđeno. E sad mi ne priznajemo sud, a pravno-formalno ga priznajemo. Kada to priznamo biće nam mnogo lakše, počećemo da se oporavljamo. To bi bio pravi patriotski gest. Jer, ako ne optužimo onog ko je to uradio u naše ime, svi smo krivi.
KECMANOVIĆ: Hajde sada ovako da postavimo stvar: u Drugom svetskom ratu je ustaštvo neosporno napravilo genocid. To je prihvaćeno. Kako bi ta država SFRJ, ili kako se već zvala tih godina koliko je opstala, mogla da opstane da se recimo iz Srbije, ili iz Bosne, nije bitno odakle, ponavljalo kako je Republika Hrvatska genocidna tvorevina.
PROKIĆ: Ne, ali zbog toga što to pitanje nije rešeno, zbog toga je došlo do novog rata. Hajde sada da se ne pitamo zašto to neko drugi nije uradio, hajde da mi uradimo nešto da toga više nikada ne bude.
ARSENIJEVIĆ: Problem RS jeste to što je to zločinačka tvorevina, verifikovana u Dejtonu. I taj etnički princip je zapečaćen. Tako da sa RS ne ide, to je ono kao što se za žene kaže, loše je sa njima, još gore bez njih. Ti ne možeš izbaciti RS iz ideje o Bosni, a ne možeš rešiti problem dokle god su ta tri etniciteta tako tvrdo podeljena.
POLITIKA:Šta mogu ljudi od pera da urade da se prevazilaze te tačke konflikta.
DEŽULOVIĆ: Piscu ne treba veći angažman od pisanja. Angažman je čak i kada ti u vrijeme Srebrenice pišeš o cvijeću i drveću. I to je tvoj angažman na tome da se naprosto cvijećem i drvećem sakriju masovne grobnice. Može se i tako tumačiti. Možeš se angažirati tako da slaviš Ratka Mladića, da pišeš dvanaesterce.
PROKIĆ: Jedan čovek ne može pomoći svom vremenu. On može reći da ono propada, ali srećnija društva su ove međusobice imala u 16. veku. Današnje vlade skandinavskih zemalja, recimo, staviće u svoje ustave da, u slučaju ratne opasnosti, umesto njih zasedaju ženske vlade: Žena više ceni život, jer ga i daje, manje će krvi da se prospe, što je kopernikanski obrt.
DEŽULOVIĆ: Ne znam da li bi to bilo dobro u Srbiji.
KECMANOVIĆ: Barem na Balkanu iskustvo pokazuje da žene u tim situacijama znaju da budu i agresivnije od muškaraca.
POLITIKA:Kada ste Vi, gospodine Kecmanoviću, pisali tekst „Ratovi dolaze” spomenuli ste potrebu da književnost, govoreći o ratu, razbija mitove. Otprilike se Vi tu negde slažete sa Nenadom Prokićem, čini mi se.
KECMANOVIĆ: Zadatak književnosti generalno jeste da razbija lažne mitove. Ne samo kada je rat u pitanju, nego i uopšte i da to pisac, talentovani pisac nesvesno radi. To ne mora uopšte da bude stvar nekog koncepta. Samim postavljanjem stvarnog života u kontrast sa onim što je lažno dolazi do toga. Recimo, Vlada je u „Potpalublju”, ne znam da li svesno ili nesvesno, običnom pričom razbio mit o herojskom ratu. Razbio ga je, iznutra, čak nije ni išao na priče o ratu. Ja sam donekle u ovom romanu, pretpostavimo da je upravo to ono ključno, što polemičare iritira, razbio mit o multietničkoj idili u toku rata.
POLITIKA:Mislite da ovde postoji mit o multietničkom životu?
KECMANOVIĆ: Ne postoji generalno, nego u određenom krugu koji se našao pogođen time. Odgovorno tvrdim da ne postoji nijedna istorijska istina koju sam u romanu „Top je bio vreo" revidirao, situacija je bila kakva je bila, i ja sam je opisao.
PROKIĆ: Kad govorimo o akceptiranju nekog hrabrog čoveka, pisca, navešću primer nedavnog socijalnog eksperimenta u Vašingtonu, u organizaciji „Vašington posta”. Dolazi čovek pred stanicu metroa, vadi violinu i počne da svira Baha, ujutro. Otprilike 1.000 ljudi je prošlo pored njega. Neko baci dolar, svi idu dalje. Najviše pažnje su obratila deca, ali su sva, bez pardona, bila odvučena sa tog mesta. Čovek je svirao 45 minuta, zaradio je 32 dolara, nije bilo aplauza, ničega. Niko nije prepoznao da je čovek bio Džošua Bel, jedan od najvećih živih umetnika na svetu, da je svirao možda najraskošniju divotu ikad napisanu, na Stradivarijevoj violini od 3,5 miliona dolara, da je dva dana ranije u Bostonu napunio najveću salu po prosečnoj ceni od 100 dolara, neke ulaznice su bile i po 1.500 dolara.
Mi sada ovde možemo da pričamo, da pišemo svoje knjige i da objašnjavamo. Problem je u tome koliko je društvo spremno da akceptira. A vidimo da nije.
.jpg)
