Izvor: Glas javnosti, 14.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci su strastveni, a ne mudri ljudi
David Albahari, jedan od naših najprevođenijih i najpoznatijih pisaca u svetu predstavio je nedavno drugo izdanje svog romana „Mrak“. Reč je o političkom trileru, čija se radnja odvija u zemlji Srbiji, devedesetih godina, a čiji su akteri između ostalog i umetnici, pisci koji su bili saradnici raznoraznih tajnih režimskih službi.
Premda je reč zapravo o drugom izdanju vašeg romana, pokazali ste zaista veliku radost prilikom njegovog nedavnog predstavljanja, kao da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << reč o novoj knjizi...
- Roman „Mrak“, na moju veliku radost, ponovo se pojavio posle desetak godina. Od knjiga koje sam do danas napisao, on svakako predstavlja jednu od onih koje su mi najdraže. S obzirom na to da je roman ostao pomalo „sakriven“ od čitalaca, nadam se da je ovo dobra prilika da čitaoci provere da li sam u pravu.
Nije teško naslutiti simboliku samog naziva. Kakvu simboliku ima taj mrak koji vi ovde razotkrivate?
- Roman zapravo govori o situaciji koja nikada ili koja do sada nije razrešena na zadovoljavajući način, odnosno govori o ulozi koju su pojedini pisci i umetnici odigrali ili igrali u decenijama pre raspada Jugoslavije. Reč je dakle o oblicima saradnje pojedinih umetnika s raznim službama državne bezbednosti. Napisao sam svojevremeno taj roman zato što smatram da je za našu kulturu i društvo najviše bitno da znaju istinu o tome ko je i na kakav način sarađivao sa vlastima. Pojedine zemlje bivšeg istočnog bloka su to odmah uradile, ali, kod nas, koliko je to meni poznato materijali o takvoj saradnji ostali su nedostupni javnosti. Koliko znam, nikada nisu otvorene fascikle, nikakve tajne arhive.
Kao pisac, pokazali ste popriličnu hrabrost. Niste li pomišljali možda na to da će se neko od junaka vašeg romana prepoznati?
- Dok sam pisao roman, nisam mislio ni na koga, jer, konačno, nemam nikakav uvid u to da li su neki pisci sarađivali sa sistemom vlasti. Moja želja je bila da eventualno podstaknem bilo kakav oblik rasprave o tome, ali, izgleda da sam to previše nežno uradio, tako da plamen za koji sam mislio da ću upaliti pretvorio se u plamičak koji je brzo sagoreo. Tako da je moj „Mrak“ nestao u opštem mraku.
Prošlo je deset godina od kako se roman pojavio. Čini se da je aktuelan i danas, kao da nije prošla čitava decenija..
MALA PRIČA O LJUBOMORI I NERAZUMEVANJU
- Trenutno radim na novom kratkom romanu pod nazivom „Brat“. To je jedna mala priča o izgubljenom i ponovo pronađenom bratu, o ljubomori i nerazumevanju. Roman će se pojaviti u vreme sajma knjiga i za mene predstavlja neku vrstu nastavka, poigravanja sa citatima velikih filozofa, znači nastavak poigravanja koji sam otpočeo u romanu „Ludvig“. U tom romanu moj junak se poziva na Vinteštajna, a u romanu „Brat“ pripovedač traži utehu u nekim citatima Aristotela.
- Sada sam pre svega zadovoljan što je knjiga dostupna ponovo čitaocima. Što smatram da će je oni čitati kao zanimljivu priču, koja nema veze sa stvarnošću, ali i kao opomenu da u našoj stvarnosti postoje mnogi aspekti do kojih ne uspevamo da dopremo.
Iskazali ste svoj stav o tome u romanu, ali, šta mislite o angažovanim piscima?
- Pomalo paradoksalno može da zazvuči moj odgovor, ali ja zapravo ne verujem u angažovanost pisaca. Pisci su ne samo u našoj zemlji, u dvadesetom veku često igrali ružne, loše i neprihvatljive uloge, tako da potpuno razumem nespremnost mnogih ljudi da veruju u ono što pisci govore. Nisam siguran da u u današnjoj situaciji kod nas naši pisci mogu da ponude bilo kakvo rešenje, jer, jednostavno, kao i većina ljudi između političke strasti i političke mudrosti biraju strast.
Ne nalazite li da i dan danas imamo pisce koji su što zbog ubeđenja, što iz interesa bliski vladajućim krugovima, te da je takva vrsta bliskosti ravna samoubilačkom letu noćne leptirice ?
- Čini mi se da je to, takođe, jedan oblik strasti koju sam pomenuo i koja u ovom slučaju, zapravo postaje gotovo samoubilačka. Možda je najbolje da kažem da nikada nisam razumeo spremnost pojedinih umetnika da se dodvoravaju vlasti. Ali, umetnik je na kraju krajeva ljudsko biće, kao i svi ostali i zašto u tom aspektu ne bi bio grešnik kao i svi ostali.
Živite u Kalgariju, u Kanadi. Nije vas bilo dugo u Beogradu. Kako doživljavate ponovni susret sa Srbijom? Šta se to promenilo u poslednjih godinu dana nabolje ili nagore možda?
- Danas, šest meseci posle mog poslednjeg boravka u Beogradu, moj osećaj je da uprkos prividnoj nonšalantnosti koju donosi leto, politička i ekonomska situacija je zapravo veoma zabrinjavajuća. U stvari, kako vreme odmiče, shvatam da sve veći broj ljudi koje srećem traži utehu u nekim drugim svetovima, ponajviše u svetu religije. To, naravno, može da bude znak da su stvari potpuno izmakle kontroli i da nas iskreno rečeno očekuju još mnogo teža vremena. Kažem to zato što je veliki broj ljudi koji se na neki način zatvara u sebe i podseća na očajnike koji su shvatili da brod tone, pokušavajući da nađu neki oblik spasenja. Međutim, uprkos ovim tamnim slikama ili tonovima, ja se ovde osećam dobro i veoma sam srećan.
Važite za jednog od najprevođenijih srpskih pisaca danas. Šta ima novo na tom planu?
- Od mojih knjiga najduži život kod stranih čitalaca ima roman „Mamac“. Taj roman se ove godine pojavio u još tri nova prevoda, na poljski i slovenački jezik. Roman „Pijavice“ je prošle godine objavljen u Nemačkoj, a sledeće godine izlazi u Francuskoj i Americi.
Kako ste postali pisac? Šta je to što je bilo presudno za tu vašu odluku, koji trenutak, događaj?
- Nisam siguran da mogu da govorim o jednom trenutku. Pre bih rekao da me je u jednom trenutku strast koju sam osećao prema čitanju naterala da i sam nešto napišem. Čitanje je zapravo od mene napravilo pisca.
Rekli ste negde da je „mrak koji smo sami sebi napravili mrak od koga treba da beži svako društvo i svaka kultura“, te da je „preduslov da se bude na svetlu da se raščisti sa onima koji prave mrak oko nas“. Kako biste to objasnili?
- Kao mali, čitao sam knjigu koja se zove „Budi dobar sve do smrti“. Uvek sam se pitao kako čovek zna kad je taj trenutak, a onda sam shvatio kako treba biti dobar ne misleći na trenutak kada se sve okončava. Dobrota je preduslov za početak iščezavanja mraka.
David Albahari i pored toliko forsiranja da on to bude,nije vekliki pisac.Ko ne voli,neka uzme i pocne studiozno citati,pa neka se javi.
Kako samo englezi kupe pare na romanima za
zene u Indiji. Nesto kao oni nasi ljubici. U tiracu iod
po stotine hiljada i vise. Cak i ostali magazini dobro
zaradjuju. Vrlo gladno trziste za citanje. Oni to tamo
vole, ali ne ocite gluposti.
