Izvor: Politika, 21.Jun.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci su ovde prilično unezvereni
Čoveka malim čini, između ostalog, ponajviše nepismenost. Nikakva zrnasta hrana, voće i povrće, čist vazduh i topla kupka ne mogu nas spasiti od ponora u neznanje
Pisac, reditelj, profesor, prevodilac, diplomata, počasni predsednik Srpskog PEN centra, potpredsednica Međunarodnog PEN-a Vida Ognjenović nedavno je podugačkoj listi nagrada koje je ponela za svoj književni opus dodala i Prozart, međunarodno priznanje za autorski doprinos razvoju balkanske književnosti na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << festivalu PRO-ZA Balkan u Skoplju. Ono što je njenim čitaocima još važnije jeste nova esejistička knjiga „Visoka voltaža“, koju je krajem prošle godine objavio Arhipelag.
Na uvodni deo knjige u kojem govori o masovnoj potrošnji, masovnoj proizvodnji i ukusu masa, Vida Ognjenović je nadovezala eseje o izuzetnim pojedincima, autentičnim umetnicima i izrazitim individualcima.
Kakva je trenutna pozicija i budućnost umetnosti iza koje stoje imena o kojima pišete u svetu „odlivaka“, replika, umnožavanja?
Da, to je moj pokušaj da se u esejima bavim ljudima koji se svojim delom uočljivo izdvajaju iz opštih pojava. Vidite i sami, tehnologizacija našeg sveta dosegla je u mnogim stvarima neslućene brzine, u prvom redu u proizvodnji odlivaka. Omasovljenje modela je danas u stvari nezaustavljiv proces oponašanja. Može se reći da je imitacija postala vitalni deo načina života na planeti. I nije tu samo reč o modi i pomodnosti, već i o stereotipima mišljenja, izražavanja, ponašanja, političkih stavova, vrednovanja. I zato, verujem da svako probijanje iz tog imitacionog poretka jeste podvig koji zaslužuje pažnju.
Na to se nadovezuje i priča o „malim prodavnicama retkosti i velikim robnim kućama“. Kako se spram tog višedecenijskog procesa omasovljavanja i globalizacije određuje savremeno obrazovanje od kojeg zavisi dalja budućnost „malih prodavnica retkosti“ u svim segmentima života?
Robne kuće su postale tržni centri, mali gradovi na obroncima, ili pak unutar naselja, tvrđave masovne potrošnje i diktature neukusa pod sloganom mogućnosti izbora. Prodavnice retkosti su u međuvremenu umrle od gladi, na rukama svojih posvećenika. Onaj ko ima novca, ne mari za druge retkosti, osim za sebe, onom pak ko zna pravu vrednost retkih stvari, to znanje ne omogućava dovoljno novca ni za kupovinu osnovnih potrepština u tržnom centru i na tome se trijumf odlivaka pretvara u trajno stanje.
Šta se u tom kontekstu dešava sa „malim“ običnim čovekom, razapetim (još uvek) između sistema vrednosti nekad i sad? I još više, sa čitaocem, koji je srazmerno kontekstu u kojem neguje ovu „arhaičnu“ disciplinu, postao retkost po sebi?
Čoveka malim čini, između ostalog, ponajviše nepismenost. Čitalac je u velikoj prednosti, jer u knjigama može da nađe najrazličitije primere odnosa prema svetu, važnih za sopstvena opredeljenja. Čitanje uveliko proširuje životno iskustvo. I kad mi neko kaže da moderan čovek danas ima mnogo više načina da neposredno istražuje svet, putovanjima, zatim preko sredstava komunikacije, ja ga pitam, da li istraživanje zahteva i neku moć procene, ili je to samo stvar prisustva i aktiviranja čula. Ipak mislim da je svet daleko složeniji od onoga što nam se nudi u modnim reklamnim uputstvima.
U današnjem izmenjenom svetu, koliko je promenjena i uloga pisca?
A, dobro pitanje. Bojim se da smo mi navikli da pisac, kao u nekadašnjem režimu, bude na liniji vladajuće državne ideologije i da iz tog odnosa crpi važnost i izvesne privilegije. Međutim, pojedini pisci su i tada uspevali da budu samo pisci, a ne glas naroda, tj. glas vladajuće politike i da svom talentu daju puni zamah. Da navedem samo jednog od njih, koji je pomalo bastardizovao svoj književni dar, stavljajući ga u službu politike, a to je Oskar Davičo.
Danas se pisac vratio literaturi, odnosno knjizi, što je bilo krajnje vreme. No, knjiga trenutno ima toliko veliku konkurenciju pre svega u razularenoj i bestidnoj zabavi, koja je dostigla svoj zenit u svojoj bezobzirnosti, a zatim u površnom, instant informisanju. I zbog toga je pisac danas i ovde prilično unezveren. Čini mu se da nikome ne treba. Ne bi baš da golica publiku da bi ga čitala, a opet ne bi ni da obitava u dolini plača za prvim redovima u kulturnom programu.
Skloni smo žalopojkama o nerazvijenim čitalačkim navikama na ovim prostorima. Imamo li opravdanja da budemo toliko zabrinuti za knjigu i čitanje kod nas?
Možda i nemamo razloga za tolike žalopojke. Prvo, zato što mislim da se kod nas ipak čita više nego u nekim delovima sveta. Međutim kad govorimo o toj oseci čitalaštva, mislim da je prosveta zakazala i ne znam da li su dovoljno svesni svoje odgovornosti za to što su se deca otuđila od knjige. To je ozbiljna krivica, jer se tom nebrigom ubija važan odnos koji treba da se uspostavi još u detinjstvu, da bi se kasnije razvijao. Velika je odgovornost obrazovne politike. Uzmite se u pamet, ljudi. Čitanje treba predavati u školi kao glavni predmet. Čitanje je nauka o raspoznavanju sveta.
Koliko je jedna ozbiljna strategija, kulturna politika u stvari ključni nedostatak na našim prostorima?
Jeste ključni nedostatak. Prosveta, zdravstvo i kultura su otvorene rane našeg društva. I čudim se kako to da kod nas nikako ne može da se shvati da su to tri noge našeg društvenog tronošca i ako jedna nedostaje, sa takve se stolice pada. Znanje i umeće života se uče i neguju, a ne stiču čitanjem tabloidnih kičerskih uputstava za postizanje sreće i zdravlja. Biti samo sit i napojen i spavati, nije dovoljno. Nikakva zrnasta hrana, voće i povrće, čist vazduh i topla kupka ne mogu nas spasiti od ponora u neznanje.
Šta vi tražite u knjigama? Kako čitate?
Da vam kažem, ja sam histeričan čitalac. Već u gimnaziji sam donekle shvatila, a to shvatanje kasnije utvrdila na studijama književnosti, da je čitanje izučavanje literature, da je to zapravo traganje za nekim stvarima koje nam na drugi način nisu dostupne. Čitanje je dakle traženje i pronalaženje. I tako sam razvila neku vrstu, hajde da ne kažem zavisnosti, već da to nazovem pripadnost knjizi. Mene uopšte zanima taj svet smešten između korica. Obradujem se dobrom piscu. U književnosti tražim veštinu izražavanja, poigravanja jezikom, koju su kod nas imali Kiš, ili recimo Crnjanski. Ne verujem u prirodnost stila. Između ostalog u književnosti tražim i disciplinovanu formu. Šta da kažem, čitanje je potreba koja se stalno iznova obnavlja.
