Izvor: Blic, 08.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci kao košarkaši
Pisci kao košarkaši
Sve češće se (po kuloarima) mogu čuti mišljenja kako savremena srpska književnost zavređuje više pažnje nego što joj se pridaje, pre svega od strane države. Ima i drugačijih mišljenja koja se mogu svesti na to da je ona odveć opterećena istorijskim pritiscima i temama. No, u svakom slučaju, činjenica je da su pisci i izdavači, manje-više, prepušteni sami sebi kada je reč o komunikaciji sa svetom.
Gojko Božović, književni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kritičar i urednik 'Stubova kulture', smatra da srpska književnost zajedno sa srpskom košarkom predstavlja jedan od retkih solidnih proizvoda ove zemlje.
'Književnost nije svetski poznata i ubedljiva kao što je to naša košarka, ali bi to po svojim unutrašnjim vrednostima, po poetičkom horizontu, kao i po temama kojima je ovladala svakako mogla da bude. Čak i u 90-im godinama, kada je sa ovim prostorom bila prekinuta svaka komunikacija osim poruka pretnji, kod vodećih evropskih izdavača pojavljivale su se knjige Aleksandra Tišme, Svetlane Velmar-Janković, Milorada Pavića, Dragana Velikića, Davida Albaharija ili Gorana Petrovića. Na drugoj strani, Srbija je jedna od retkih evropskih država koja za promociju svoje književnosti u inostranstvu ne čini ništa. Ako je reč o dominantnim temama, onda svakako treba reći da je pritisak istorije poslednjih 15 godina učinio da srpska književnost, pre svega proza i drama, postanu okrenute u najvećem svom delu pitanjima istorije, neposredne stvarnosti, politike i društvenih procesa. Od toga je važnije da je u istom periodu nastalo nekoliko odličnih knjiga. Valja, međutim, primetiti i da poslednjih godina sve više knjiga svoju temu pronalazi u događajima koji nisu neposredno aktuelni, ali jesu svevremeni', rekao je Božović i dodao da to svedoči o snazi srpske književnosti da se izbori sa sopstvenim vremenom i pronicljivo progovori o fenomenima na koje smo usled okolnosti pomalo zaboravili.
Slično je mišljenje i kritičara Vase Pavkovića koji navodi podatke da, na primer, Portugalija i druge zemlje 'malog jezika' na državnom nivou vode brigu o prevođenju i plasiranju svojih dela u stranim zemljama.
'Mislim da je najveća vrednost srpske književnosti u raznovrsnosti vrsta i žanrova kao i poetičkih opredeljenja. To je sve moguće zbog prilično bogate tradicije naše moderne književnosti, počev od Laze Kostića, Vojislava Ilića, Bore Stankovića i drugih velikih pisaca s kraja XIX i početka XX veka. Nesumnjivo je da imamo bolju književnost nego što bi se moglo reći ako merimo stvari sa stanovišta državne (ne)brige. Bolujemo od disproporcija između brige i kvaliteta', zaključio je Pavković.
Kritičar Aleksandar Jerkov, pak, smatra da o srpskoj književnosti danas ne brinu ni pisci.
'Vrlo često možete čitati koješta i u njihovim delima i u njihovim izjavama. To sigurno ne pomaže jednoj beskrupuloznoj i neosvešćenoj birokratiji ove države da shvati, kako kaže čak i ideolog novog rata Hantington, da je kultura važna. Da li bi trebalo da neka antikulturna estradna zvezda, a većina njih još uvek nije dospela zatvora, ubije Milorada Pavića, Radoslava Petkovića, Gorana Petrovića ili još po neko takvo ime, pa da doživimo operaciju ‘Reč’. A reč ponekad seče bolje od svake tupe i krljave sablje ili ‘savršenog’ ‘hekler i koh’, naročito kada se njima maše u samo jednom pravcu', rekao je Jerkov. T. Nježić Jerkov: Verujem u književnost
- Srpska kultura je, kako-tako, preživela udarce kvazinacionalnog primitivizma, kvazisocijalnog populizma pa će valjda i kvazidemokratskog trivijalizma. A kako se velika dela književnosti javljaju samo jednim delom vezano za prilike, to će i kod nas, bar još izvesno vreme, biti kao što je bilo tokom čitavog ovog tužnog veka. Zato ja verujem u književnost, a ne verujem u društvo u kojem je najbolje što možeš da učiniš da pogineš - rekao je Jerkov i dodao kako još ima posvećenika koji strpljivo čitaju i pišu.
