Izvor: Politika, 28.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisanje se i uči
Prvo polaznike oslobodim tzv. „sindroma partijskog sastanka” gde svi aminuju, kaže književnica Marija Knežević, predavač u beogradskoj Školi kreativnog pisanja
I stariji i mlađi, i studenti sa Filološkog i ljudi u penziji, entuzijasti iz pozorišta i „sa radija”, instruktorka latino plesa, rečju, raznoliko društvo okuplja se jednom nedeljno, u Resavskoj 16 gde u Klubu lepih umetnosti pohađaju kurs kreativnog pisanja. Petkom od 19 časova neko u ovaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klub dolazi zbog opravdanih ambicija jer želi da se ubuduće bavi pisanjem, a ima i drugih koji su došli da poboljšaju, usavrše, kultivišu svoj pisani izraz.
Marija Knežević, pesnikinja i magistar komparativne književnosti, koja je četiri godine predavala kreativno pisanje na Mičigen Stejt univerzitetu, pokušava ovu družinu da objedini u grupu, a u nekima i da probudi talenat koji nisu ni znali da imaju.
– Za Srbiju je ovo eksperimentalna stvar, a u svetu odavno poznata. Mi smo, inače, sumnjičav narod, i teško se privolimo novome, pa nam je i sada potrebno puno strpljenja i podrške. Kao predavač se trudim da podstaknem visok stepen interaktivnosti u grupi, što znači da ih prvo oslobodim tzv. „sindroma partijskog sastanka” gde svi aminuju, i „otvorim” da govore i argumentovano kritikuju jedni druge, a potom da kroz analizu dela i čitanje, dođu do svog ličnog glasa. To je poenta kursa – kaže Marija Knežević i primećuje da početna sramota od čitanja svog teksta ili ustezanje od kritikovanja tuđih radova ubrzo nestaje.
Sam naziv „kreativno pisanje” mnogima deluje kao pleonazam jer, naime, ima li pisanja ako ono nije kreativno. Marija Knežević, pak, objašnjava:
– Pisanje se uči, kao i svaki drugi ozbiljan posao, uz dar, ambicije i sve ostalo što se podrazumeva. Postoji deo koji jeste zanat. Nekima smeta ovaj naziv a ne primećujemo da smo suočeni sa „naučenom nepismenošću”, počevši od sistema školstva do lošeg govora na medijima. Zato prvo krećemo od tih stvari, da bismo mogli da pređemo na pisanje. U Americi su ovaj naziv verovatno dali jer postoje razne vrste pisanja: poslovna prepiska, pisanje za potrebe reklama, itd.
Marija Knežević dodaje da svaki čas ima svoju temu. Na primer, na jednom času se vežba upotreba prvog lica jednine, na drugom raspravlja o razlici između eseja i putopisa. Pri tom, naša sagovornica naglašava važnost analize i razgovora o napisanom.
– Nijednu svoju knjigu nisam objavila a da je neko prethodno nije pročitao, i to je već neka vrsta kreativnog razgovora o napisanom, prijateljskog čitanja, diskutovanja gde vam se ukaže na eventualne propuste. Setite se samo fantastične monografije gde je opisano kako je Ezra Paund „redigovao” Eliotovu „Pustu zemlju”, napravivši od nje verziju koju mi danas znamo – priča Marija Knežević.
Časovi kreativnog pisanja zvanično traju sat i po, a u dosadašnjoj praksi i po dva, i do tri sata. U želji da zainteresuju što više polaznika, vlasnici Kluba su se dogovorili da održavaju otvorene časove. Drugim rečima, svako može da prisustvuje jednom času, kao i da u njemu učestvuje, bez obaveze plaćanja kursa koji, inače, traje četiri meseca po semestru. Kao moto škole Marija Knežević je izabrala rečenicu iz „Saveta mladom piscu” Danila Kiša: „Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne treba raspravljati.”
M. Sretenović
[objavljeno: 29.02.2008.]
