Izvor: Blic, 07.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petarde za retarde?
Petarde za retarde?
Kad 'Insajder' (B92) proradi, on dovede stvari do ivice eksplozije. Zamišljen kao emisija u kojoj će se na, koliko je god to moguće, nepristrasan i otvoren način govoriti o stvarima o kojima se obično ćuti, ili nekontrolisano i neodgovorno naklapa, ovaj autentični tok šou (jedan od retkih na domaćim kanalima) nedvosmisleno je dokazao da je u stanju da pokrene istinski društveni vrtlog i mnoge pojedince i institucije prilično brutalno prene iz zimskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sna. Dvodelni intervju sa nekadašnjim sekretarom vladinog Biroa za komunikacije Vladimirom Popovićem Bebom, zahvaljujući hladnokrvnoj i sigurnoj navigaciji autora 'Insajdera' Brankice Stanković, delovao je kao nimalo uobičajen pokušaj doprinosa raspetljavanju naizgled nerazmrsivog klupka informacija. Po prirodi stvari, ponešto se još više zamrsilo, ali koska je, neosporno, bačena.
Najbizarniji i, naravno, najzabavniji element izlaganja g. Popovića jeste upravo činjenica da neće biti nimalo lako utvrditi šta je od toga, eventualno, istina a šta samo petarde za retarde. U novinarskom smislu postignut je značajan cilj, koji se, posebno na amorfnim televizijama koje su, kao kod nas, odraz istog takvog društva, najčešće promašuje ili, još češće, uopšte ne gađa. Zašto se sve dogodilo baš u ove dve nedelje tema je koju, ako se slažete, nećemo otvarati. Ali činjenica je da se jeste dogodilo i da su mnoge od tih informacija, kakve god bile, prilično dugo čekale da budu podeljene ne samo sa najširom nego i užim javnostima. 'For everything' - što kaže Pit Siger, uz izvinjenje zbog izvornog citiranja - 'there is a season / And a time for every purpose under heaven'.
Podrum za časopise
Da li su našoj kulturi potrebni časopisi? Da budem određen, pitanje se ne odnosi na silesiju polupornografskih, zabavnih, turbozabavnih, polutračerskih i frtalj tabloidnih časopisa ili magazina, njih obezbeđuje tržište. Mislim na književne, naučne i specijalizovane s ozbiljnijim kulturološkim ambicijama.
Odgovor su dali urednici dvadesetak naših časopisa koji su ovih dana na jednoj tribini govorili o svojim mukama. Voda je došla do grla. U našoj kulturi izlazi stotinak časopisa, ali nijedan nema obezbeđenu egzistenciju. Nema kontinuiteta izlaženja, urednici i saradnici ne dobijaju ništa zauzvrat, nekim mrvicama iz društvenih fondova jedva se podmiri deo štamparskih troškova. U takvim partizanskim i sirotinjskim uslovima teško je obezbediti vrednosni nivo jer mnogi značajni autori i istraživači beže od novih vrsta poniženja. Uostalom, sem retkih izuzetaka, časopisi su nestali iz knjižarske ponude. Samo četiri beogradske knjižare ('Plato', 'Stubovi kulture', 'Beopolis' i 'Krug' u 'Medija centru') drže poneki časopis.
Nedavno sam, s priličnim zakašnjenjem, doznao da je beogradski časopis 'Heretikus' objavio dosad nepoznati tekst Danila Kiša, nacrt odbrane pred sudom kad je pisac morao da se brani od onoga koji ga je proglasio za plagijatora (ceo slučaj je kasnije obrađen u danas kultnoj knjizi 'Čas anatomije'). Obišao sam pomenute knjižare i doznao da su dobili po dva-tri primerka koji su planuli. U jednoj od njih mlada prodavačica me je zapitala da li mogu da sačekam desetak minuta, ona će sići u podrum, ima utisak da tamo leži poslednji preostali primerak. Sačekao sam, devojka se pojavila s malo paučine u kosi, noseći traženi broj. Bio sam presrećan.
Više desetina časopisa uopšte ne stiže do knjižara. Dobijam ih na ulici kad naletim na urednike koji brojeve dele kao komunističku literaturu u vreme okupacije. I zato ponovo pogledajte uvodne reči ovog komentara.
