Izvor: B92, 07.Nov.2016, 16:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pet minuta sa Rajkom Petrovićem
Rajko Petrović je direktor i jedan od selektora Slobodne zone, festivala koji se po mnogo čemu izdvaja od drugih.
Piše: M. K.
Izvor: Novi Magazin
O razvojnom putu, formuli za uspeh i vrednostima koje su ideja, a ujedno i praksa ovog projekta, pre svega, promotera ljudskih prava, za Novi magazin je govorio sam reditelj.
*Festival Slobodna zona počeo je kao neka vrsta avangarde namenjene užem krugu zainteresovanih za dokumentarni >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << film. Sada ima mejnstrim status. Kako i zašto?
Sama si rekla da si, kada si počela da pratiš Festival, imala utisak da, uslovno rečeno, poseduješ ekskluzivno pravo da znaš nešto što ne zna većina. Međutim, vremenom je sve više ljudi saznavalo za Slobodnu zonu, što zahvaljujući filmskom programu koji je jako kvalitetan, što po preporuci “od uva do uva”, a pomogle su takođe i naše vrlo uspešne kampanje, te je festival počeo lagano da raste. Prve četiri godine ga je vodio Marko Popovićem zajedno sa Katarinom Živanović, potom jednu godinu Srđan Skeča i tih prvih pet godina Festival je bio u jednoj Sali DKCB-a. Onda smo došli Branka Pavlović i ja kao selektori i prihvativši preporuku prethodnika da postoji potreba da se Festival proširi, već druge godine “prešli u salu Doma omladine, a nastavili kroz drugi projekat koji se zove “Turneja” i održava se tokom proleća u oko 40-50 gradova Srbije, gde prikažemo 5-8 najboljih filmova sa Festivala. Treći korak bio je Slobodna zona paralelno u tri grada, Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Ipak, čini mi se da je ta granica između avangarde i mejnstrima pređena onog trenutka kada smo počeli s projekcijama otvaranja u Sava centru, na šta smo bili prinuđeni jer je to prilika da se zaradi više novca. Ljudi vole svečana otvaranja. Prošle godine smo imali više od 2.500 prodatih karata. Nama taj novac znači jer čini 30 do 35 odsto ukupnog budžeta, a nismo osnovani ni podržani niti od grada niti od države već konkurišemo kao udruženje na svim javnim konkursima u Srbiji i Evropi. Mi nismo kulturni paraziti, novac uložimo pametno, a deo zarade delimo sa gradskim kulturnim institucijama.
*U čemu je performativna uloga Slobodne zone? Šta njeno postojanje menja u stvarnosti?
Mislim da nijedan festival na svetu ne može na sebe da preuzme obavezu ili misiju da menja svet, ali ono što on može jeste da se bori za određene vrednosti. Tim putem, Slobodna zona je od početka gajila kulturu dijaloga, javnog govora i kritičkog mišljenja, koje je vrlo važno. Sa druge strane, bez obzira na to što smo dobili obeležje mejnstrim festivala, svi filmovi su “pametni”, kritični u odnosu na stvarnost po temama koje tretiraju. Takođe je važno imati u vidu i kontekst u kojem je festival nastao, na kom podneblju, jer živimo na veoma osetljivom području. Imamo devedesete i ratove na teritoriji ex-YU. Upravo ta potreba za očuvanjem kulture sećanja, ali i za prevazilaženjem granica, povukla nas je da biramo filmove i autore iz regiona koji prave kritički osvrt na prošlost. Na taj način se stvara dodatni prostor za dijalog između Srbije i bivših republika i ujedno onemogućava da taj dijalog prestane.
*Upravo iz te inicijative za uključivanje mladih u kinematografiju, nastao je i projekat Slobodna zona Junior.
Kako je gradivo iz predmeta građansko vaspitanje prilično teško i deci ne baš shvatljivo, a sa druge strane je činjenica da živimo u vizuelnom svetu, mi smo pomogli da se štivo približi đacima, učinili smo ga zanimljivijim tako što smo osmislili jedan program zajedno sa profesorima. On se sastoji od odabranih filmova i udžbenika, tj. priručnika sa instrukcijama kako te filmove koristiti u nastavi. Takav pristup se već devet godina koristi u stotinak škola u Srbiji. Gore od Subotice, pa dole do Dimitrovgrada. Paralelno sa nastavom za đake, organizuju se i seminari na kojima se i profesori edukuju za primenu filma u nastavi. U Skladu sa kredom festivala, smatram da je za decu važno da shvataju vrednosti građanskog društva, svojih prava ali i obaveza, i uče se da budu aktivni učesnici društva i države u kojoj žive.
*Koji kriterijumi čine jedan festival relevantnim?
Tendencija poslednjih godina jeste da festivali niču kao pečurke posle kiše i svi su uglavnom izuzetno posećeni i popularni. Ali, da bi jedan događaj bio relevantan, kao i za sve u životu, bitno je da drugi to potvrde, konkurencija mora da poštuje ono što radite i mora da postoji neka vrsta međunarodne potvrde da ste vi kvalitetni i vredni. Na primer, ako određeni autori biraju da baš kod vas prikažu film, a ne na nekom drugom festivalu. Mi smo se dobro pozicionirali u regionu u poslednjih 15 godina što se tiče dokumentarnog filma, pre svega po broju filmova, onda po broju publike koju imamo, zbog turneje, zbog Dokumentarnog četvrtka u Rexu..
Uglavnom se za Festivale koji su, kao i Slobodna zona, članovi Međunarodne mreže festivala filmova o ljudskim pravima, smatra da se bave teškim temama i da ne okupljaju širu publiku. Međutim, mi smo uspeli da privučemo veću publiku i da njen broj iz godine u godinu raste, a da istovremeno kvalitet programa i angažovanost filmova ne jenjava. Jer, odnos dokumentarnih i igranih filmova je 65 naprema 35 u korist dokumentaraca i taj se odnos nije menjao od osnivanja zato što se pokazao kao jako dobar amalgam. Festival je atraktivan, a kvalitetan, jak.
*A zašto je turneja koju toliko pominjete važna?
Zašto bi Srbija izuzev Beograda, Niša i Novog Sada bila uskraćena za kvalitet koji nudimo. Zašto bi se ljudi koji tamo žive osećali izopštenim i zaboravljenim? Slobodna zona sprovodi akciju s tendencijom da širi i vrednosti koje oko festivala postoje. Takođe, zona jedina tako široko i organizovano ide. Počeli smo sa samo pet gradova, a ove godine smo bili u čak pedeset, filmovi se prikazuju u bioskopima, domovima kulture, bibliotekama, gimnazijama, gde god ima mogućnosti da se to uradi i lokalnih partnera koji su zainteresovani za saradnju.
*Kako dokumentarnom filmu u Srbiji obezbediti vidljivost?
Prvo, mora da se u jednoj od bioskopskih sala uvede termin za stalno prikazivanje dokumentaraca i da se projekcija održi bez obzira na to da li je u publici petoro ili petsto gledalaca. Druga linija kulturne politike je da televizija otvori termin za to, kao što je sada najavio RTS, za domaći i međunarodni doku-film. Treća linija je da Filmski centar Srbije podržava produkciju te vrste. Sve skupa, ovo može dovesti do promena iako trenutno izgleda kao jedna vrsta sna za koji se nadam da će se ostvariti. Mi smo trenutno na nekom početku.
Da snimate dokumentarac o Srbiji, koji deo društva biste izdvojili kao najpogodniji da kroz dvadeset godina prikaže 2016?
Ne bih snimio dokumentarac već film noir.
