Izvor: Večernje novosti, 20.Avg.2014, 15:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pesnik iskona, vere i nade

ODLAZAK Miodraga Pavlovića, jednog od najvećih klasika srpske književnosti u ovoj 2014. godini obeležen je i smrću Svetlane Velmar Janković i Dobrice Ćosića. Tako u jednoj godini nestaju kulturne i nacionalne ličnosti koje su bile temeljni stubovi srpske posleratne književnosti. Različiti, ali podjednako značajni za razvoj naše literature i kulturnog identiteta njihovi odlasci prizivaju kraj jedne epohe i potrebu da smeravamo prethodnu polovinu 20. veka. Miodrag Pavlović je utemeljivač >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << modernog senzibiliteta srpskog pesništva. Pesničkom knjigom „87 pesama“ je sa Vaskom Popom predstavljao pravu revoluciju koja je postavila osnove za modernizaciju pesničkog izraza. Oba pesnika vezuje težnja ka stvaranju velikih, koherentnih celina, ka epskoj celovitosti, povratak mitu, nacionalnoj i regionalno, evropocentričnoj osnovi našeg kulturnog bića. Pavlović i Popa su ti pesnici prevratnici kojima je pesnički jezik bio najvažniji faktor modernizacije poezije i u tome su ostvarili vrhunske rezultate. Zbog toga iza obojice stoji cela plejada sledbenika. Zbirka „87 pesama“ je pokazala i fragmentarnost pesničkog bića, modernu razorenu sliku sveta, kao i specifičnosti novog pesničkog jezika koji je odraz unutrašnjih konfuznih stanja. Pavlović će u „87 pesama“ kazati: „treba ponovo pronaći nadu“ i „sačuvati čovečnost po svaku cenu“. To je zahtev da se svemu uprkos svetu kaže da, kako je to definisao i Ivan V. Lalić, pred kraj života. Pavlović se u poeziji pokazuje kao naslednik Eliota, ali i Jejtsa i Paunda kao vrhova evropskog pesništva. Sa više od 40 pesničkih knjiga, 20 knjiga eseja, nekoliko romana i nizom antologija Pavlović je jedna od najsveobuhvatnijih kulturnih i književnih ličnosti u drugoj polovini 20. i prvim decenijama 21. veka. Istovremeno, Pavlović iza sebe ostavlja jedan od najvećih opusa koji će tek biti predmet novih čitanja. Uz činjenicu da je on jedan od naših najprevođenijih pesnika i višestruko nagrađivan u inostranstvu, možemo očekivati i naučnu recepciju na najširem evropskom nivou.Gde sam to bio i gde ću opetda se zbudem da li među bregovima zadojenim snegom ili gde su zvučna zdanja hoću da se popnem gde su snežne grudve i da osmotrim sadašnje stanje kao prošlu prošlost koja se ne sanja čovek se penje oslonjen o tri prsta gore gde ne čeka niko osim one senke koja se nije otrgla od krsta (Iz poslednje knjige „Takozvani mrtvi“, koju je objavio Tanesi, 2014 godine) Posebno mesto je zauzeo objavljivanjem „Antologije srpskog pesništva“ 1964. godine koja je pokrenula novi tok našeg pesničkog i kulturnog samospoznanja. To su bili prelomni trenuci u samosvesti našeg društva i literature u kojima je Pavlović pokazao svojim antologijskim radom šta je kontinuitet srpskog pesništva, od Svetog Save do savremenih pesnika. Nemerljiv je značaj te antologije jer su posle nje stizale nove antologije, ali i pesnička ostvarenja koja su imala tu vrstu samosvesti. Prelom stare i nove književnosti i uticaj socijalističkih ideja je sasvim potisnut, a pred nama su potom bile edicije koje su ponovo objavljivale naše srednjovekovno pesništvo, nastajala su pesnička dela okrenuta nasleđu Vizantije i usmenog pesništva. U tom smeru će krenuti i Pavlovićeva poezija od zbirke „Velika Skitija“ ka prostorima našeg srednjovekovlja da bi se potom spuštao u narednim zbirkama do nasleđa vinčanske kulture, Lepenskog vira spajajući balkansku tradiciju preplićući je sa mitskim i istorijskim nasleđem svog naroda. Tako su Pavlovićeva poezija i antologijski rad komplementarni i od epohalnog značaja za našu kulturu. Od „Mleka iskoni“ svaka sledeća zbirka kod Pavlovića težiće sveobuhvatnoj slici sveta, jedinstvenom pogledu koji seže do mitskih i biblijskih vremena, a rasprostire se celim prostorom Evrope, pa stiže čak i do Kine. Zbog toga je Pavlović pesnik visoke kuture, erudicije, visoke inteligencije, obeležen univerzalnošću, antroploškim i arheološkim nanosima u celokupnom opusu. U ZAGRLjAJU SUPRUGE NAŠ veliki pesnik biće sahranjen u petak, 22. avgusta, u Tutlingenu, potvrdila je „Novostima“ Pavlovićeva supruga Marlena. Po njegovoj želji, počivaće u dvorištu crkve, odakle se vide livade, šume i Dunav. Prema rečima njegove supruge, pogled na ovu veliku reku ga je, kad god je boravio u Nemačkoj, povezivao sa Beogradom. Oproštaj će biti samo u krugu najuže porodice - supruge, ćerki Kristine, slaviste i Jasmine, inžinjera agronomije i dvoje unučadi Jane i Jakoba. Iako vidno narušenog zdravlja, Pavlović je samo pre nekoliko nedelja bio u Beogradu, ali se zbog opšte slabosti organizma, uz suprugu i medicinsku pratnju vratio u Nemačku. Pošto je odbijao hranu, prebačen je u bolnicu, gde je ovaj svet napustio u zagrljaju supruge i uz prisustvo mlađe ćerke.MILOSAV TEŠIĆ: MLEKO POSTOJANjA INTELEKTUALNOST i neki vid prirodne zagonetnosti i ćudljivosti, to je ono u čemu se prvenstveno ogleda autentičnost Pavlovićevog pesništva. Svoju erudiciju i široku kulturu on je ugrađivao i u druge literarne žanrove, u čemu prednjači njegova esejistika. Ostaje, posle svega, da iz Pavlovićevih književnih i umnih reči curi i nadalje iskonsko mleko postojanja. RADMILA LAZIĆ: NAŠ ELIOT UMRO je naš Eliot! Naš najintelektualniji pesnik i najmoderniji klasik. U njemu smo imali sve metafizičara, mistika i urbanog stvarnosnog pesnika. Njegove poslednje objavljene pesme u „Književnom listu“ pod naslovom „Takozvani mrtvi“ čuvam kao veličanstven izraz pesničke moći da se ironizuju transcendentalna pitanja čovekovog bitisanja i njegovog kraja. Tiho je živeo i tiho umro kako i dolikuje velikima. Neka mu je slava. DRAGAN HAMOVIĆ: MISLILAC STIHA MIODRAG Pavlović je, kao pesnik i mislilac poezije, odlučno otvorio neprekinuti osmovekovni horizont srpskog pesništva, u doba kada se prisilno mislilo da trajemo od juče. Kulturni kosmopolita, ukorenjen u svome, vidike je neprestano širio i dubio. Često se vraćam njegovoj sintagmi „bitka za pamćenje“, što može biti glavno određenje Pavlovićevog ukupnog dela. Pamtićemo ga i čitati, radi nas samih. LjUBOMIR SIMOVIĆ: OSTAVIO JE MNOGO NA vest o smrti Miodraga Pavlovića i nehotice sam se setio stiha koji je Pol Klodel napisao posle smrti Pola Verlena: „Zaista, to je bilo jedino što mu je nedostajalo“. Smrt je došla da zaokruži jedan bogat i prepun stvaralački život. Posle zbirke „87 pesama“ koja je, 1952. godine, zajedno sa „Korom“ Vaska Pope, označila supštinski preokret u našem pesništvu, Mija Pavlović je stalno pokušavao da otkriva nove puteve do novih vidika i saznanja. Za njim je ostalo na desetine pesničkih knjiga, eseja o pesnicima, poeziji i slikarima, putopisa, romana, drama, prevoda. Posebno je značajna njegova „Antologija srpskog pesništva“, u kojoj je srpska poezija prvi put predstavljena u kontinuitetu od 13. do 20. veka. Mija Pavlović je bio svestrano obrazovana i visoko obdarena ličnost, koja se suvereno kretala i ostvarivala u različitim oblastima. Radio je mnogo, ostavio je mnogo, i sad, kad je preminuo, možemo da kažemo: „Imao se rašta i roditi!“ MIROSLAV MAKSIMOVIĆ: PESNIČKI ZEMLjOTRES KADA je 1952. objavljena Pavlovićeva knjiga „87 pesama“ bio je to pesnički zemljotres. Razdrmano je tlo tadašnje srpske poezije, a kada je sledeće godine objavljena i njegova druga knjiga „Stub sećanja“ i Popina „Kora“, iz tog zemljotresa počela je da niče zgrada savremene srpske poezije kakvu danas poznajemo. U narednih šest decenija Pavlovićeva poezija je, u mnogom novim knjigama, dobijala nova značenja i smisao, ali je pravih i dubokih analitičkih čitanja bilo malo. Nadajmo se da će sada, kada je smrt stavila tačku na Pavlovićevo delo, tih čitanja biti više. To je obaveza srpske kulture. JOVAN DELIĆ: DUHOVNA GROMADA OBUHVATIO je svojom književnošću bezmalo celu planetu. A po vertikali je njegova književnost svojevrsna osa sveta koja spaja podzemlje, zemlju i nebo. On odgoneta zagonetku zvanu čovek i njegovu kulturu od pamtiveka do naših dana. Nemoguće je obuhvatiti šire i više od Miodraga Pavlovića. Po tome je on vrhunski kosmopolita kome je malo ravnih u svetskim razmerama. Mi, opet, nemamo čoveka, koji je imao tako ozbiljan odnos prema nacionalnoj tradiciji i tako pouzdanu orijentaciju među njenim vrednostima. Celim svojim ogromnim opusom ugradio se u u srpsku kulturu. Po tome je on izrazito srpski pesnik i nacionalni duh. Centar njegovog sveta bio je Atos i Hilandar u njemu. Nalazio je inspiraciju u različitim oblastima duha: kultura, religija, mitologija, istorija, filozofija, književnost. Pevao je o svetom i profanom, o večnom i prolaznom, o smrti i erosu. Odavno se spremao za smrt a dočekao ju je nespreman. Preminuo je 17. avgusta, a u našim medijima dva dana ni slova ni glasa. Da li smo svesni odlaska jedne duhovne gromade koja će možda zauvek ostati u tuđini?

Nastavak na Večernje novosti...