Izvor: Blic, 27.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesme u glavnim ulogama
Pesme u glavnim ulogama
Večerašnjom premijerom kabaretske predstave 'Zamisli život...' na Maloj sceni Pozorišta na Terazijama zapravo se obeležava kraj sezone u ovom teatru i istovremeno početak radova na rekonstrukciji pozorišnog zdanja. Idejni tvorac ove priče, reditelj i glumac Milenko Zablaćanski kaže da je cela stvar zamišljena kao tok-šou sa prijateljima glumcima i da je svojevrsni moto ovog kabarea: 'Ako te neće, ako ti ne ide, ako ne umeš... dođi u Pozorište >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na Terazijama i zamisli život'. Po logici stvari nameće se nastavak 'u ritmu muzike za ples', što je možda i adekvatno s obzirom da pesme koje smo slušali osamdesetih pa nadalje igraju jednu od 'glavnih uloga' jer rečito govore o svemu što nam se dešavalo. Ostale uloge, sem Zablaćanskog, igraju Dragan Vujić, Nikola Bulatović, Jelena Jovičić i Aleksandar Dunić, dok je muzičke aranžmane uradio Vojkan Borisavljević.
Nakon večerašnje premijere, počinju 'Kalemegdanske letnje večeri', manifestacija koja se ove godine po treći put odigrava na Kalemegdanskoj terasi i koja će trajati do 20. jula. Naime, tokom nešto manje od mesec dana publika će kao i do sada, uz čašicu pića koje nije obavezno, imati priliku da vidi desetak prikazanija za koje je glavni 'krivac' opet Milenko Zablaćanski. Prve večeri, za otvaranje, na programu je kabare Gorice Popović 'Izvol’te sličicu', u nedelju, 29. juna, kabare Radeta Marjanovića sa gostima Lolom Novaković i Danicom Maksimović, 30. juna kabare 'Zamisli život...', a potom slede i drugi programi.
Govoreći o tome kako je 'zamislio život', Zablaćanski za 'Blic' kaže: 'Mislim da će to za Beograd biti jedno malo iznenađenje, ne u negativnom, pa čak ni u umetničkom smislu, već pre svega u smislu odabira muzike. Neverovatno je kako se kroz popularne pesme sve ili bar većina stvari očitava. Možda će taj kabare izgledati uvlakački jer mu je u osnovi ideja da ljudi pomisle kako je život ipak i upkos svemu - lep! Jedna od pesama kojom kabare počinje je ‘Mi plešemo’. I da l’ je iko od nas koji smo pevali tu pesmu zaista mislio da nam je život muzika i ples? Mnogi verovatno jesu, ali sa današnje tačke gledišta to se može shvatiti kao naslućivanje globalizacije, odnosno naš pokušaj da se odbranimo od toga. '
U pokušaju da odbrani ideale mladih toga vremena, Zablaćanski odbija mogućnost da su tadašnji ideali bili pucanj u prazno.
'Ne, zašto bi bili promašaj!? Moj život, moje pozorište, moji prijatelji, moje emocije, moja žena, moja deca... Verovali ili ne, eskiviram pritisak globalizacije i ne želim da mu se povinujem ni na tren. Priznaću vam da duboko u svom srcu prezirem politički establišment.'
Objašnjavajući taj svoj prezir, on navodi da je još Platon pokušao da političare stavi na perifernu poziciju, odnosno da ih eskivira.
'Kad kažem da prezirem politički establišment mislim na generalnu postavku da svet treba da vode političari. A očigledno je da onaj ko može da osmisli svoj život i da kaže ili uradi štogod valjano, taj ne ide u politiku. Svi koji su ušli u politiku, i koji su verovali da će da pomognu narodu i da to čine iz najbolje namere - gube se, jednostavno se gube. Niko me neće ubediti da bilo koja politika u ovom trenutku, američka ili naša, svejedno je, može bilo kome da donese dobro. Pa kako može iko na svetu poverovati u humanitarno bombardovanje!? Ili da su one sirote Iračane poubijali k’o zečeve zarad nekog dobra?! Prosto, svet ima problem sa politikom kao vodećom disciplinom, a ja se branim pozorištem.'
Komentarišući politiku danas i ovde, Zablaćanski gotovo uzvikom kaže da nikako ne bi bilo dobro kad bi se vratili oni iz prošle decenije.
'A što se ovih tiče, ne mogu, ali zaista ne mogu da razumem kako su mogli da naprave kompromis sa određenim privatnim televizijama koje i dalje ne samo da postoje, već udaraju i moralne aršine! Pa, ko je ovde lud? ' Tatjana Nježić Kritičar tema kabarea
A kako priča o pozorištu ne može bez pozorišnih kritičara, Milenko je tu temu uvrstio u svoj kabare.
'Neću vam odavati tu nazovitajnu. Ali (smeh) sećam se momka u pidžami, koga sam probudio jedne noći u Studenjaku da gleda u TV sali moju diplomsku predstavu. Potom sam se lepo družio sa njim i, ne znam zašto ali sam mislio da je Bosanac. Onda sam shvatio da njegovo začuđeno lice nije posledica njegovih nacionalnih gena, nego odraz studija Filozofskog fakulteta, jer je uvek delovao zamišljeno. Posle toga bilo je trenutaka kada se sa njim teško moglo i sporazumevati. I tada sam shvatio da će postati pozorišni kritičar. Ali (smeh) da nema njega, niko nikad o meni ne bi ništa pozitivno napisao. Zbilja, ostali smo vrsni prijatelji i veoma ga volim i poštujem, ma šta napisao.'
