Izvor: Blic, 31.Dec.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma se čula iz kuće
Kao i svake godine na Badnje veče, kralj je pošao u šetnju sa svojim premijerom. Uvek je voleo da uživa u uličnim ukrasima, ali da bi izbegao da njegovi podanici prekomerno troše samo da bi njemu ugodili, njih dvojica su se prerušavali u trgovce koji su dolazili izdaleka.
Šetali su centrom grada diveći se svetlima, jelkama, svećama koje su gorele na stepenicama kuća, tezgama s poklonima, ljudima i deci koji su hitali da se priključe svojim porodicama i zajedno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << proslave praznik oko bogate trpeze.
U povratku su prošli kroz najsiromašniji kvart; tamo je atmosfera bila potpuno drugačija. Ni traga nije bilo svetlima, svećama ili mirisu ukusne hrane spremne za trpezu. Na ulicama nije bilo skoro nikoga i kao i svake godine kralj je naglasio premijeru da treba da obraća više pažnje na siromašne stanovnike kraljevstva. Premijer je klimnuo glavom znajući da će ta tema vrlo brzo iznova biti zaboravljena, zatrpana svakodnevnim birokratskim poslovima, odobrenjima budžeta i susretima sa stranim delegacijama.
Iznenadili su se kada su iz jedne od najsiromašnijih kuća začuli pesmu. Pošto je baraka bila trošna i imala mnogo pukotina između istrulelih dasaka, nije im bio problem da zavire i ugledaju neobičan prizor: starac u kolicima je plakao, ćelava devojka je igrala, a mladić tužnog pogleda lupao je daire i pevao jednu narodnu pesmu.
- Baš me zanima šta se ovde dešava - reče kralj.
Pokucao je na vrata. Mladić je prestao s pesmom i otvorio.
- Nas dvojica smo trgovci i tražimo mesto za počinak. Čuli smo pesmu, videli da ste još budni i došli smo da vas pitamo da li možemo ovde da provedemo noć.
- Gospodo, moraćete da potražite utočište u nekom hotelu u gradu. Nažalost, ne možemo da vam pomognemo; uprkos pesmi, ova kuća je puna tuge i patnje.
- A da li možemo da znamo zašto?
- Zbog mene - oglasi se starac u kolicima. - Sina sam od najmlađih dana slao da uči kaligrafiju ne bi li postao jedan od kraljevskih pisara u palati. Međutim, godine su prolazile, a nijedan konkurs za pisara nije raspisan. Sve dok sinoć nisam usnio glup san: anđeo se pojavio i tražio od mene da kupim srebrni pehar jer će kralj da me poseti, popije malo iz pehara i da posao mom sinu.
- San je bio toliko stvaran da sam odlučio da poslušam anđela. Pošto smo siromašni, moja snaja je jutros otišla na pijacu i prodala kosu, pa smo kupili ovaj pehar koji vidite na stolu. Sada pokušavaju da me oraspolože pevajući i igrajući jer je Božić, ali avaj.
Kralj ugleda srebrni pehar i zamoli ih da mu sipaju malo vode jer je ožedneo. Pre nego što je krenuo, rekao je ukućanima:
- Zamislite kakva slučajnost! Baš danas smo razgovarali s premijerom i on nam je rekao da će konkurs biti raspisan iduće nedelje.
Stari je odmahnuo glavom ne poverovavši mnogo u reči koje je čuo i pozdravio se s neznancima. Međutim, sutradan je u celom kraljevstvu pročitana naredba o raspisivanju konkursa za novog pisara na kraljevskom dvoru. Određenog dana, dvorana za prijem na dvoru bila je prepuna ljudi koji su jedva čekali da konkurišu za tako prestižan posao. Premijer je ušao i zamolio da svi uzmu papir i olovku:
- Evo teme rada: zašto jedan starac plače, ćelava žena igra, a tužni mladić peva?
Čuđenje je zavladalo dvoranom: niko nije umeo da ispriča takvu priču! Osim mladića u skromnoj odeći u jednom od uglova dvorane, kome je na licu zasijao širok osmeh pre nego što je počeo da piše.
(Inspirisano indijskom pričom)
