Izvor: Politika, 05.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma na probi vremena
Pesniku i pripovedaču Milovanu Marčetiću (Prijedor, 1953), nedavno je uručena nagrada "Skender Kulenović" za zbirku poezije "Taškent" u izdanju beogradskog Zavoda za udžbenike. U obrazloženju ove odluke podvlači se da poezija u ovoj knjizi "kroz značenjsku zatamnjenost isijava jezičku magiju".
Marčetić je do sada objavio šest knjiga poezije i tri knjige priča, a za gotovo svaku od njih dobio je nagradu! Za priznanje koje nosi ime Skendera Kulenovića kaže nam da je zaista počastvovan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer "Skender nije samo pesnik 'Stojanke majke Knežopoljke' (inače odlične poezije), već i sjajan pisac soneta, eseja i proze, i bio je, što ne treba zanemariti, čovek visokih etičkih načela. Uz to, ja sam, u širem zavičajnom smislu, Skenderov zemljak, pa mi je i zbog toga ova nagrada draga".
U naše vreme nisu česte pesme od skoro hiljadu stihova, kao ni to da se jedna pesma piše tako dugo, čak dvadeset godina, istina s velikim prekidima, kakav je slučaj s Vašim "Taškentom". Vi ste baš, izgleda, sanjali Taškent?
Ono što se događalo s "Taškentom" možda se zaista ne događa tako često. Kao što piše i u kratkom pogovoru knjige, pesma koja je u njoj objavljena, nekoliko je puta obimnija od prethodne, srednje verzije, a ta srednja verzija za jednu polovinu je obimnija od prve pesme, objavljene pre dvadeset godina. A i tu prvu i tu srednju verziju smatrao sam u vreme kada su objavljivane konačnim verzijama, misleći da ih nikada neću proširivati ili menjati. Naravno, to što ovakvi nastanci jedne pesme nisu tako česti ne znači i da je sam slučaj s mojom pesmom toliko važan. Najvažnija pitanja za mene vezana za "Taškent" jesu da li je to dobra pesma, da li će izdržati probu vremena, da li će u budućnosti biti dobra pesma.
Koliko se sećam, nisam nikada sanjao Taškent, ni onaj iz moje pesme ni stvarni glavni grad Uzbekistana. Razume se da u tom gradu nisam nikada ni bio. Ali upravo zbog udaljenosti stvarnog Taškenta, činjenice da u njemu nisam nikada bio i verovatno neću biti, mislim da je bilo moguće poetsko, virtuelno putovanje u njega.
Vidljiva je Vaša vezanost za pesničku tradiciju, koju vrlo inspirativno transformišete u moderan pesnički izraz. Koji su Vam pesnici uzor, naši ili strani, i šta biste preporučili mladom pesniku koji, poput Vas, piše jednu dugu pesmu i čuva je od očiju čitalaca?
U velikoj meri prihvatam onaj odnos prema tradiciji kakav je imao T. S. Eliot. Taj odnos nije nastajao samo na osnovu čuvenog Eliotovog teksta, već i iz moga ličnog čitalačkog i književnog iskustva. Na to se nadovezuje potreba da tekst donosi neku, bar minimalnu, književnu novinu. I u "Taškentu" sam nastojao da to ostvarim, da kroz formu i "sadržaj" kažem nešto što nisam kazao u svojoj prethodnoj poeziji, sa ambicijom da to bude bar mala novina i u našoj savremenoj poeziji. Neki od mojih kolega pesnika i neki kritičari, za koje znam da su pesmu pažljivo i više puta pročitali, to su primetili i smatraju da sam to što sam hteo postigao.
Nisam nikada imao neke pesničke uzore u smislu da pokušavam da ih oponašam, ali bilo je i ima pesnika, mrtvih i živih, čijem se delu divim. Recimo, da od naših pesnika pomenem Crnjanskog i Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Milosava Tešića, od stranih recimo samog T. S. Eliota, Bodlera...
Što se tiče "Taškenta", nisam ja verzije ove pesme čuvao dugo od očiju čitalaca. Kako sam koju verziju završavao, tako sam je i objavljivao. Mada prvu verziju pesme, objavljenu, kao što sam već rekao, pre 20 godina, da sam tada razmišljao kao sada, verovatno ne bih nikada objavio. Tako bih i mladim pesnicima preporučio da ne žure sa objavljivanjem svoje poezije pre nego što budu sigurni da ono što su napisali ne mogu bolje da napišu. U međuvremenu, u pauzama, neka čitaju poeziju najboljih pesnika i, naravno, knjige druge vrste, ali dobre.
Ova Vas knjiga trajno stavlja među pesnike koji istražuju granice jezika ali strogo paze na reči, ne igraju se njima i, čini mi se, ne prelaze onu granicu u kojoj je magija novopronađene reči važnija od njenog značenja. Tu disciplinu nije baš lako postići?
Jedan od podsticaja za bavljenje književnošću jeste stvaranje nečeg novog u toj oblasti, razume se ne potpuno novog (jer to je nemoguće), već bar minimalno pomeranje granica. Ono što me uvek iznenađivalo i u nekom smislu razočaravalo u mom uredničkom poslu jeste olako prelaženje preko preciznosti izraza, preko čistote slike, preko, na kraju krajeva, pismenosti u književnosti (ne samo gramatičke i ne samo pravopisne, već književne pismenosti). Mnogi smatraju da je to nešto bez čega se i može, da je, kako Vi kažete, "magija novopronađene reči važnija od njenog značenja". Smatram da je jezička ekonomičnost nešto što se u pisanju podrazumeva, ono od čega se polazi da bi se pokušalo stvoriti nešto što će biti književnost.
Disciplina koju pominjete postiže se čitanjem dobrih pisaca, najboljih pisaca, i domaćih i stranih, kao i praksa pisanja, a ne treba zanemariti ni etičku stranu odnosa prema književnoj umetnosti.
Urednik ste i književnog časopisa; da li periodika zaista neguje mlade pisce?
Nekako mi je prosto sudbina da uređujem književne časopise, počev od "Književne reči", preko "Reči", pa kratko "Književnosti", i u poslednje dve godine "Beogradskog književnog časopisa". Osim nekoliko izuzetaka, gde su u pitanju generacijske publikacije, mislim da časopisi ne podržavaju dovoljno mlade pisce, pa ni časopis koji sam osnovao i uređujem ga. Nažalost, i danas svakom uredniku časopisa mnogo vremena oduzima potraga za sredstvima za redovno izlaženje. Većina urednika danas radi tri-četiri posla u samom časopisu, od kojih je samo jedan uređivanje. Da su naši kapaciteti, novčani i personalni, veći, mogli bismo više pažnje da posvetimo onome što pišu najmlađi autori, da malo u tom polju istražujemo. Ali, nastojaćemo da to u vremenu ispred nas nadoknadimo.
Izabrali ste posebnu vrstu angažovanosti: stojite po strani, nema Vas u novinama povodom dnevnih događanja, a onda svojom knjigom sve kažete... Kao dobitnik značajne književne nagrade sada nam recite: kuda ide savremena srpska poezija?
Možda bih bio više u novinama i medijima kada bi me više zvali. Novine, i medije uopšte, potpuno su preplavili politika i političari, sport i estrada, tako da mesta za pisce, i pored truda urednika kulturnih rubrika, u medijima gotovo i nema, a kada se i pojavljuju, pojavljuju se često isti, koji nisu uvek i najbolji.
Savremena srpska poezija ide svojim sigurnim putem u bolju i vedriju budućnost. Mislim da se i danas na srpskom jeziku piše dobra poezija, ali tu poeziju, kao i u ranijim vremenima, malo ko čita.
[objavljeno: ]
.jpg)
