Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesimizam je intelektualna lenjost
Teško je danas sačuvati standardne vrednosti porodice, „zapinjemo” tamo gde muškarac i žena pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije iz 19. veka, kaže Nebojša Romčević
Poznati dramski pisac, televizijski i filmski scenarista, i univerzitetski profesor Nebojša Romčević napisao je svoj prvi roman „Letnji dan do podne”, koji se upravo pojavio u izdanju „Profil knjige”. To je svojevrsna „injekcija optimizma”, urnebesno dinamična i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smešna priča o ljudskim naravima i svakodnevnim komičnim situacijama, u koje ljudi upadaju usled zabluda, inata, ponosa ili proste gluposti. Više životnih tokova ukršta se do usijanja, i na kraju se sve razrešava nekim čudom ili slučajnošću. Već se vode pregovori o snimanju filma po ovoj priči. Međutim, pisac već u uvodu kaže: „Ljudi tako provode život čekajući, svečano odeveni i sa buketom u ruci, pojavu Veličanstvenog, sve prezirući siroto Trivijalno, ali oni ne znaju da Značajno i Važno nikada ne stižu u pratnji fanfara"”
Obično se u šali progovara o vrlo ozbiljnom stvarima, da li je to i Vaš postupak u ovom inače vrlo komičnom romanu?
Komika je najjače intelektualno sredstvo koje čoveku stoji na raspolaganju. Međutim, ono što je najlepše u humoru, duhovitosti, jeste to što oslobađa od straha. Strah izaziva osećanje da se ono što se nama događa nikome nije desilo, a humor upravo pokazuje da su naši problemi slični problemima miliona drugih ljudi, i samim tim zaslužuju da budu skinuti sa pijedestala tragičnog. Inače se u humoru najbolje snalazim, a disciplinovao sam se da izjave koje zvuče ozbiljno uvek stavim pod znake navoda, upravo zbog toga što mislim da najozbiljnije stvari zapravo zvuče neozbiljno, i zbog toga što veću informativnu vrednost imaju upravo one reči koje se ne izgovaraju sa određenom namerom. U mom slučaju i samo pisanje romana jedno je prekrasno kreativno oslobođenje, u odnosu na rad omeđen scenom, borbu sa ekonomskim ograničenjima, probleme režije.
Zbog čega ste odmah razgraničili trivijalno i uzvišeno?
Želeo sam na početku da skrenem pažnju na to da se moja knjiga ne bavi uzvišenim stvarima po sebi, da u njoj neće biti tolstojevske težine, već pre kišovske razigranosti, kao i to da je vrlo teško odvojiti uzvišeno od trivijalnog. Zapravo i jedno i drugo su sociološke kategorije, pre nego estetske. Jedna epoha nešto proglasi uzvišenim, druga to isto označi kao trivijalno. Uzmite samo pojam nacije"U knjizi nisam želeo da pametujem, već da stvorim romanesknu konstrukciju koja će sobom sugerisati odgovor. Bilo mi je naročito zanimljivo pitanje postojanja Boga, na koje ja ne znam odgovor, ali ipak ostaje znak pitanja o tome zašto se mnogo stvari događa na tako podudaran i složen način, koji se ne može nazvati slučajnošću.
U središtu Vaše priče je porodica kojoj dajete šansu da „preživi život”. Kako vidite porodice našeg okruženja?
Jedan od likova kaže da je porodica zločinačko udruženje u najboljim namerama, i u romanu čitav niz likova, i ne znajući, spasava jednu porodicu koja je trebalo da nestane. Ljudi su mnogo povezaniji nego što mogu o tome i da sanjaju, i delovanje jednog čoveka ima čitav niz pozitivnih i negativnih posledica, i to po sasvim nepoznate ljude. Verujem u porodicu, ali ne u onu koja ne prolazi kroz mene. Porodica nije ideja o kojoj svi misle isto, već o kojoj misle zajedno, to je poduhvat u koji se ulazi svim srcem. Vrlo je teško danas sačuvati standardne vrednosti porodice, „zapinjemo” tamo gde muškarac i žena pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije iz 19. veka. Ljudi mogu čitav život da provedu zajedno u vernosti, a da ipak ne budu srećni. Najčešće usled nedostatka merila, govorimo o ekonomskom stanju porodice kao meri njene uspešnosti. Ipak, ne postoji auto koji se prodaje uz sreću, nema kuće koja ima ugrađeno dobro raspoloženje. Svaka porodica mora da pronađe sopstveni sistem vrednosti.
Nasmejali ste se i potrebi stalnog „zvocanja”, vajkanja, pesimizmu"
Za mene je to zanimljiv psihološki i sociološki fenomen: kada kod nas uđete u neko društvo i želite da saopštite neku lepu vest, nećete imati verne slušaoce. Međutim, svi će vas napregnuto slušati ako saopštavate nešto vrlo tužno. Kod nas je jedna od glavnih izreka: da ne čuje zlo. To je strah od sreće, strah od ispunjenja i stalni utisak da „zlo vreba iza ćoška”. Možda je to razlog života u stalnom grču. Kada se nešto dobro desi, kao da čekamo iza ugla da se potvrdi naše pesimistično raspoloženje prema bilo čemu, od sporta do svakodnevnog života. Međutim, nije potrebna velika mentalna snaga da bi čovek bio pesimista, mnogo veće herojstvo je biti pozitivan i verovati u ono svetlo na kraju tunela, verovati u ljude, ma kako to bilo teško. Pesimizam je intelektualna lenjost, jer lakše je u svemu videti zlo. Naravno, u kontaktu sa državom nemate šta da očekujete. Država jeste korumpirana, i neko ko radi o glavi sopstvenom stanovništvu. Državi ne verujem ništa"
Mladi ljudi koji danas stasavaju su oni koji treba da promene stvari. Kako im to dozvoliti, kako im omogućiti da budu uspešni?
Grci su imali izraz da čovek uspeva uprkos sopstvenom narodu. Palanačka duša živi svuda, čovek se plaši promena, čitavog života želi da ide utabanim stazama. Ljudi koji pronalaze nove puteve su pod ozbiljnom sumnjom – da li žele da sruše temelje naših života. A oni su zapravo šuplji, i padu skloni. Najveći problem našeg palanačkog duha je netolerantnost, i ono „svako ko se ne slaže sa mnom ili je lopov, ili je izdajnik”. Tu vidim najveću kočnicu, upravo u unutrašnjoj duhovnoj transformaciji. Zapravo, nemamo način da pređemo u svet tolerancije, i to je vrlo težak put: priznati drugima pravo na postojanje. Put ka otvorenosti uma očigledno ne vodi nas ni kroz kulturu, niti kroz sistem školstva, ni kroz religiju. Možda je vreme jedini put promene za neurotične međuljudske odnose. Najveći problem ove zemlje je vaspitno-obrazovni sistem, zbog toga što u stvari stvaramo iste nas, a u nekim stvarima i gore od nas. Suština je što ne znamo kakve ljude želimo za budućnost, i sada je poslednji trenutak da to saznamo. Kada uđemo u Evropsku uniju, niko nam neće dati „recept”, već će nam nametnuti i druge stvari, kao što su nam nametnuli Bolonjsku konvenciju, koja je u stvari pucanje u koleno obrazovnom sistemu"
Kada je reč o promenama, kakvu tu ulogu ima naša intelektualna elita?
Bilo bi smešno intelektualcima pridavati značaj koji oni nemaju. Najčešće nisu uz vlast, a ukoliko to i postanu, onda prestaju da budu intelektualci. Umesto da čekaju da se država okrene naglavačke kako bi ih shvatila, intelektualci će morati da budu ti koji će da posegnu za televizijom i novinskim kolumnama. Ne može se živeti u kabinetima, a publici prići kao ravnopravnom sagovorniku. Najvažnije je da vas čuje što više ljudi, a ne da vas čuju istomišljenici.
Marina Vulićević
[objavljeno: 08/03/2010]
