Izvor: Danas, 25.Avg.2015, 09:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Performativni ironični pop-eksperiment
U okviru "Salcburškog festivala 2015" u kategoriji pozorišta izvedena je premijera Geteove tragedije u koprodukciji tamošnjeg Landestheater sa timom Deutsches Theater Berlin. Premijera u Berlinu je zakazana za 13. novembar 2015.Klovnovi crvenih noseva u kostimima cirkuskog dizajna u Geteovoj tragediji! Nije li ovde o nekakvom grotesknom nesporazumu, lakrdiji zabune ili svesne estetske subverzije r
U okviru "Salcburškog festivala 2015" u kategoriji pozorišta izvedena je premijera >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Geteove tragedije u koprodukciji tamošnjeg Landestheater sa timom Deutsches Theater Berlin. Premijera u Berlinu je zakazana za 13. novembar 2015.
Klovnovi crvenih noseva u kostimima cirkuskog dizajna u Geteovoj tragediji! Nije li ovde o nekakvom grotesknom nesporazumu, lakrdiji zabune ili svesne estetske subverzije reč? I ne i da!
Šta je u osnovi Geteove rane tragedije? O čemu je tu reč?
"Clavigo" je zacelo Geteovo prvo literarno delo objavljeno 1774. g. u Hamburgu pod njegovim imenom (njegov Götz von Berlichingen je bio 1773. g. anonimno objavljen).
U proleće 1774. g. je, za opkladu, samo za osam dana, nastala Geteova prva tragedija u pet činova, a čiji se plot zasniva na istinitom događaju koji se zbio francuskom spisatelju Bomaršeu (Beaumarchais), o čemu ovaj izveštava u svojim Mémoires koji su objavljeni iste godine. Njegovu sestru Mari je i mimo ponovljenog obećanja da će se njom oženiti obmanuo Clavigo, dvorski arhivar. Gete konstruiše tragičnu "aferu" na antagonističkoj liniji: na jednoj strani je archivarius Clavigo i njegov prijatelj Karlos, a na suprotnoj Mari i njen udvarač Buenco, kao i njen brat Bomarše, koji je dospeo u Madrid da se osveti za uvrede nanesene njegovoj sestri. No, tragedija će biti potpuna u čas kada Mari bude umrla od bola i tuge zbog obmane svoga ljubavnika. U to vreme je Gete, naporedo sa Clavigom, pisao u duhu poetike Sturm und Dranga(a) "Hans Vurstova svadba" i "Concerto Dramatico" u kojima on sa drastičnim humorom tematizuje protivrečan odnos između ljubavi i težnje za slobodom od stega društvenih konvencija.
Ono što je u Geteovo doba bilo izričito muškarcima dopušteno - ljubavne avanture i erotske eskapade i uspeh u profesiji kao egocentrična težnja ka slobodi samoispunjenja, danas je to postao domen žena, najpre u pop-industriji kao i u svetu umetnosti najrazličitijih boja. Patos ove inverzije uloga (gender ideology) valja upamtiti kao hermeneutičku formulu za eventualno razumevanje onoga što sledi.
Ulogu Claviga u inscenaciji Stefana Kimigsa, stalnog režisera u ovom berlinskom pozorištu, igra žena. Patos gender logike odnosno inverzne podele uloga je u ovoj inscenaciji napisana velikim slovima. Njena libidonozna autonomija i uspešna karijera biće, razume se, prikazane u celokupnom spektru. Faktori muškarac, žena, vreme, biologija biće u ovoj inscenaciji samo u ekstremnoj ludističkoj slobodi izražajnosti preneti, a pojmovi slobode, strasti, bola ili protivrečnosti bez određenog svojstva ovoj ili onoj dramatis personae pripisane. Geteova drama služi u svojoj kompleksnosti kao tekst u ogledalu Geteovog teksta "dopunjenog" mondenskom tendencijom u savremenom teatru Spoken-Word-Performances. Pitanje društvenog angažmana umetnika, pitanja o umetnikovoj slici i projekciji, ali i o samoobmani, laži, opseni i praznini, pitanjima koja su i Getea zanimala: Zašto mi ne možemo da živimo jedni sa drugima i zašto ne možemo da živimo jedni bez drugih? Šta znači sloboda umetnosti? Da li je romantična predstava o trajnoj ljubavi samo iluzija? I sreća samo jedan momenat? Svu tu kaskadu pitanja koja zasecaju u ontologiju ljubavi, Kimig je u svom dekonstrukcionističkom furoru izokrenuo sa nogu na glavu. U ovome se, čini nam se, rukovodio karnevalističkom logikom nekakvog "le monde ŕ l'envers".
Karijerist Clavigo je u Kimigovom karnevalističkom čitanju (svi protagonisti su u klovnovskim/arlekinskim kostimima) žena i to ne bilo koja, već urnebesna Lady Gaga žute boje kose, u beloj blistavoj krinolini, haljine princeza i Velaskezovih infantkinja. Na sceni je, umesto zavese, koja deli auditorijum od proscenijuma, svileno plavo platno "luft-balona" na vruć vazduh (helijum), koji se sve vreme predstave od jednog sata i pedeset minuta "puni" gasom, da bi se potkraj predstave njime i napunio, ali koji ne može da uzleti(!). Scenična metafora za Sizifovski trud je ovde ostentativna.
Egocentrik naših dana je dakle dama koju igra briljantna glumica Suzana Volf (Susanne Wolff). Mariju, izneverenu nevestu koja će od ljubavne more i tuge umreti, glumio je muškarac (rekosmo već "le monde ŕ l'envers") mladić i vetropir, piskaralo, žurnalist visokog stasa koga je glumio jednako odlični Marsel Koler (Marcel Kohler). "Hu", "ha", "au" podvriskuju klovnovi. Gospođa Clavigo, alias Lady Gaga, koja se od silnih briga i frustracije najela, prenajela slanine, te su joj bokovi (od vate) nabrekli kao nekakvoj matroni, proiznosi na mikrofonu kolosalne monološke poruke. Očito da taština nije pitanje polnog identiteta. U tome je Kimig, čini nam se, advokat bez mandata, nekakve skurilne emancipacije žena.
Ovde je i Bomarše, naslutili ste, dakako žena koju igra divna Katlin Morgenajer (Kathleen Morgeneyer). Jedna live kamera osvetljava permanentno lice protagoniste Suzane Volf, alias Claviga odnosno Lady Gaga. To je jednako metafora nemilosne medijalne sveprisutnosti i fiksacije na Lady Gaga, divu naših dana u konzumističkoj ideologiji masovnih medija.
Klovnovi crvenih noseva u kostimima cirkuskog dizajna u tragediji za koju je odgovoran Stefan Kimig i pop-eksperimentatorka Polister (Polly Lapkovskaja) sa kreativno-žovijalnim timom pozorišta u Berlinu pripremili za Salcburški festival. Mnogo cirkusa, mnogo vrelog vazduha i dreke ni oko čega!
Sve figure u omniprezentnom svetu medija imaju svoj izraz za mentalnu sliku u pop muzici naših dana. Muzika je fetiš samoulizija kojom svi glumci izražavaju mimo svojih monologa (retko dijaloga, najređe Geteovog originalnog teksta) svoj štimung. Svi glumice govore u mikrofon i time stvaraju nekakav zvučni environment u kome se protagonisti bombastično uzvisuju, da bi se saplitali i u bezdan tonuli. Geteov tekst je ostao neosvetljen. Tu i tamo se čuje po koja originalna Geteova replika. Plot Claviga je redukovan i proiznošen fragmentarno, između mnogih burlesknih ekstemporiranja, ostavši bled i nedorečen. Ovaj status je možda tipičan za (de)konstruktivistički odnos između istorijsko-literarnog originala i pop-savremenosti. To što ansamblu klovneskne numere briljantno polaze za rukom je nešto sasvim drugo. Reakcija publike je bila podeljena. Jednom delu publike se burleskna ujdurma očito dopala, drugi su je dočekali na nož glasnim "ua"- uzvicima protesta i zvižducima.
Potpisnik ovoga teksta je ambivalentan u nastojanju da razume i osmisli Kimigov koncept režije. Neka apologetski bude rečeno da bi se smisao ove "per apsurdum ad apsurdum - dramaturgije" mogao još "spasti" ukoliko bismo presumtivno uzeli da klovnovi "glume" glumce i izgovaraju svoje tekstove kao monologe, ne dijaloge, kao izraz egomanog ekcentrizma i individualnosti savremenog sveta performativnosti.
Potpisnik je, razume se, uveren da za takav "sezonalni" eksperiment u teatru - da žene mogu glumiti muškarce et vice versa - nije bio po svaku cenu neophodan Gete. Potpisnik smatra dramaturgiju u Berlinu i Salcburgu odgovornom što je Geteov tekst prepustila na milost i nemilost radikalnoj lakrdiji i dekonstrukcionističkoj modi savremenog nemačkog pozorišta. Da se u nemačkom govornom pozorištu Beket igra u staračkim domovima ili da se Lady Gaga pojavljuje u Direnmatovim komadima, pre valja smatrati simptomom krize, no genijalne inovativnosti.
Razume se ovo pitanje dramaturške estetike se dotiče još jednog relevantnog aspekta: čemu plaćati opsceno skupe karte za festivalski program pozorišta? I zašto ovakvi projekti dobijaju subvencije? Ovo pitanje već duže vremena vri, ali je čini nam se, u Salcburgu, prekipelo! Možda bi "luftbalon" valjalo videti kao integrativnu metaforu za ovu inscenaciju "ironije i citata", banalizaciju klovnesknog cirkusa-teatra crvenih papirnatih noseva, perika i krinolina. Možda je poruka trebalo da bude: gender zamenu uloga valja smatrati klišeom, te ne treba sve uzimati ozbiljno. Zabavni efekat je bio ogromna: groteskna telesnost, fantastične frizure, (pre)glasna muzika (rap songs), i verbalna improvizacija je omogućila ovu orgiju spontanosti i senzacionalnog kiča. Samo je jedan trampolin nedostajao kao rekvizit u ovom karnevalističkom teatru apsurda i pop-ironije odnosno farsi gender estetike.
