Izvor: Politika, 26.Mar.2012, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pereira tvrdi da… nas je napustio Tabuki
Poznati pisac sumnjao je podjednako u Berluskonija kao i u vrednosti Zapada koji u „jednoj ruci nosi baklju, a u drugoj bombu”
Jedan od najpoznatijih i najprevođenijih italijanskih pisaca, subverzivni mislilac i „najveći Portugalac među Italijanima” Antonio Tabuki (23. 9. 1943– 25. 3. 2012) preminuo je u 68. godini od raka, u Lisabonu, gde će prekosutra biti i sahranjen. Neki od italijanskih političara izjavljuju da je otišao borac za demokratiju, Tabukijev izdavač >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Feltrineli” poručio je da „nas je napustio prijatelj, putnik, čovek koji je živeo sa strašću i gnevom, evropski intelektualac…”. Tabuki, pisac, pripovedač, esejista, prevodilac, profesor portugalskog jezika i književnosti, virtuoz jezika, ostaće upamćen možda najpre kao autor kultne knjige „Pereira tvrdi da…”, koja je 1994. godine u Italiji imala čak trinaest izdanja, i prema kojoj je snimljen istoimeni film sa Marčelom Mastrojanijem (u režiji Roberta Faence). Tabuki je autor blizu dvadeset knjiga, koje su prevedene na više od četrdeset svetskih jezika, među kojima su i: „Indijski nokturno”, „Tristan umire”, „Crni anđeo”, „Trg Italija”, „Žena iz luke Pim i druge priče”, „Tri poslednja dana Fernanda Pesoe”, „Mali nesporazumi bez velike važnosti”, „Izgubljena glava Damasena Monteira”, „Snovi o snovima”, „Telefonski poziv za gospodina Pirandela” i drugih. Kod nas Tabukijeva dela objavljivali su „Rad”, B92, „Paideja”, „Klio”, niška „Gradina”, „Stubovi kulture” i drugi. Dela Tabukija čitamo zahvaljujući prevodima Elizabet Vasiljević i Ane Srbinović.
Tabuki je na italijanski jezik preveo celokupno delo Fernanda Pesoe, možda mu se upravo na taj način oduživši za to što je postao pisac. A desilo se to jednog davnog, sudbinskog, popodneva, kada je Tabuki, kao maturant, rodom iz Pize, kretao na godinu dana u Pariz, gde je imao nameru da „pronađe sebe”. Pred ulazak u voz kupio je malu knjigu, za koju je jedino imao novac, i bila je to „Prodavnica duvana” Fernanda Pesoe,koja će zatim iz korena promeniti njegov život. „Da sam imao više novca ne bih nju uzeo”, rekao je jednom prilikom.
Tabuki, kreator paralelnih svetova, snevač koji pati od nesanice, onaj koji san voli kao predvorje smrti, a smrti samoj se podsmeva i odaje joj počast u svom stvaralaštvu, rekao je kroz jedan svoj utvarni lik, u romanu „Indijski nokturno”:
– Svi smo mi mrtvi, zar to još nisi shvatio? Ja sam mrtav, i ovaj grad je mrtav, i bitke, znoj, krv, slava i moja moć, sve je mrtvo, ništa ničemu nije služilo.
Povodom „Malih nesporazuma bez velike važnosti” Tabuki je napisao: „Pretpostavljam da su bili nadahnuti verom da će onoga dana kad se budemo probudili iz ovoga sna, koji se zove život, naš zemaljski nesporazum biti napokon razjašnjen. Od sveg srca se nadam da se nije omakla dvosmislenost koja ne dopušta pravo na žalbu”.
Kao pisac koji je u svojim „međustanjima”čuo glasove svojih junaka i jasno video njihove prilike, i koji je radoznalost priznavao kao princip stvaranja i načelo ljubavi, Tabuki je Dedalu, Ovidiju, Apuleju, Vijonu, Tuluz-Lotreku, Rableu, Goji, Luisu-Stivensonu, Karavađu, Leopardiju, Lorki, Čehovu, u delu „Snovi o snovima” kreirao proročke snove, košmarne užase i začuđujuće preokrete u dosluhu sa njihovim biografijama. Tako je Frojdu dao da sanja da je žensko, Ovidiju da se premetne u leptira, a Tuluz-Lotreku da postane naočit i omiljen.
Međutim, kao pobornik dubokog smisla, i kao onaj ko istinu ne izbegava ukoliko je nečista, već ukoliko je plitka, u delu „Pereira tvrdi da…” Tabuki je preispitao suštinske etičke vrednosti intelektualca, pokazavši da istina mora da pronađe put uprkos tiraniji i cenzuri. Njegov glavni junak Pereira stari je urednik kulturne rubrike koji živi Lisabonu, uoči Drugog svetskog rata, u vreme diktature i strahovlade Salazarove tajne policije, i koji pruža otpor zlu. Tabuki se kroz Pereirin „hobi” da unapred sakuplja nekrologe posvećene najznačajnijim piscima, koji bi svakog časa mogli umreti, poigrao dostojanstvom smrti, ali i ideologijama fašističkih diktatora, ratom, kao jedinom higijenom na svetu, jednoumljem, aktuelizujući više nego ikada novinarski poziv kao odgovornost prema rečima i prema istini. Međutim,da li verodostojnom Pereiri treba verovati i sada kada kaže da je Tabuki mrtav, da je otišao pisac koji nije bio zadovoljan našim svetom prepunim nasilja i nepravde, koji je sa Umbertom Ekom vodio polemike oko društvene ravnodušnosti intelektualaca? Koji je rehabilitovao italijansku levicu u vreme uspona Berluskonija, i sumnjao u vrednosti samouverenog liberalnog Zapada, koji u „jednoj ruci nosi baklju, a u drugoj bombu”. Odgovor je svojevremeno dao sam Tabuki:
„Pereira je sušta suprotnost marketinškoj estetici, i mnogi su se u njemu prepoznali. Možda smo svi mi više Pereira nego Klaudija Šifer. Svi mi u sebi nosimo mnoga pitanja i ne osećamo se prijatno u svetu ovakvom kakav je”.
Marina Vulićević
objavljeno: 27.03.2012
