Izvor: Blic, 10.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pekinška patka
Pekinška patka
Iscrpna, luksuzna CD retrospektiva novosadskog fan pank benda Pekinška patka (Multimedia Records) već prvim tonovima podseća na ogromnu razliku između osamdesetih i svega što će doći posle njih. Vreme Pekinške patke sadrži izvesnu, danas dirljivu, naivnost i jedna od osnovnih vrednosti ovog benda je što se to u njihovoj muzici jasno čuje. Pretenzije ovog benda završavale su se, u prvoj fazi delovanja obeleženoj albumom 'Plitka poezija' (u produkciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Slobodana Konjovića - stalna saradnja sa njim takođe je jedan od znakova neosporne inteligencije ove grupe) na granici bezazlene provokacije i čiste zabave. Iako bez suštinske veze sa pankom kao oštrom i ozbiljnom društvenom pobunom oslobođenom balasta ideologije, Pekinška patka, predvođena skačućim profesorom Čontom, nikada nije potonula u živi pesak socijalističkog surogata prave stvari. Oni su jednostavno smisli način da se, u tada najaktuelnijem pank ključu, odlično zabavljaju na način koji je i drugima mogao biti zabavan.
Medijska euforija koju su izazvali trajala je kratko, ali je zato bila veoma efektna. Drugi deo njihovog delovanja potpuno je različit od prvog: inspirisani grupama poput Joy Division, u promenjenoj instrumentalnoj postavi predvođenoj jednim od najtalentovanijih jugoslovenskih gitarista Zoranom Bulatovićem Baletom (kasnije Luna), snimili su album 'Strah od monotonije' koji je pokazao njihovu tamniju i ozbiljniju stranu.
To je, koliko se sećam, izazvalo prilične kontraverze u kritičkom sagledavanju Patkine neočekivane transformacije, ali i otvorilo mnoštvo puteva za dalji progres, od kojih nijedan, nažalost – ili na sreću – nije realizovan.
Kraljeve oči
Nedavno sam uređivao prvu knjigu poezije ne tako mladog kragujevačkog pisca. U rukopisu, pored sasvim dobrih pesama, ima svačega. Pisac se posebno dvoumi da li da sa poezijom objavi i jedan politički slučaj. Naime, tada mladi autor ove iste knjige (pisao ju je oko dve decenije) beše član neke studentske grupe koja je imala veze sa disidentima. Ispostavilo se da ga je sve vreme cinkario najbolji drug, sada ugledni novinar, i sve je imalo mučan medijski, istražni i sudski tok. Priložio je pesnik i kompletnu dokumentaciju. I pita me da li je tome mesto u knjizi pesama.
Šta da mu kažem? Smisao postmoderne i jeste u tome da se može unutar jedne celine strpati svašta, samo ako je zanimljivo. To mu i kažem. Još mu kažem: dobra postmoderna je kao pčela koja kroz istoriju samo naizgled nasumice ide od cveta do cveta i kupi med, a u tome zapravo postoji sistem. Loša postmoderna je trut koji nasumice uzima već gotovu tvar.
To mu kažem, a nešto se mislim - šta su on i mnogi učinili sebi čekajući godinama da kažu žbirovima da su bili žbirovi? Zašto tolika patnja zlopamćenja? Otkuda naše ustezanje pred doušnicima? Otkuda čak neka vrsta razumevanja za cinkaroše? Otkuda to kod nas?
Još je Ksenofont uočio, a toga se docnije prisetio Monteskje, da je osnovna osobina despota na Istoku - 'sve videti, sve znati'. Videti, smatralo se, osnovnom i dovoljnom osobinom da se sprovodi totalna vlast. Nadzornik carskih imanja ima zvanje nazir, što znači vidoviti, a uhode su bile razasute po svoj carevini kao najugledniji državni činovnici, koji su više isticali svoj visoki položaj, nego što su ga krili. Pol Liki i Šarden su sredinom 18. veka putujući po Istoku pisali da su imali utisak da na njih svuda motre 'kraljeve oči', što u persijskom jeziku i jeste naziv za uhodu.
Izgleda da naša pomirljivost sa ovom pojavom, a bila je preterano izražena baš u despotskim vremenima, ima otomanske korene. Zbog čega sve ovo, pitaće se neko. Zbog lustracije? Ne. Smisao lustracije danas određuje princip: 'Mož’ da bidne, ako nam se ćefne.'
|
