Izvor: Blic, 06.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pedesetak 'Hamleta'
Pedesetak 'Hamleta'
Pred premijeru 'Hamleta' u Budvi Dejan Mijač mi je rekao da je izračunao kako je tokom svog života video pedeset dva 'Hamleta'. Kako imamo sličan pozorišni staž, mora biti da sam i ja video bar toliko predstava o tragediji danskog kraljevića.Naravno, da smo odmah nastavili da pričamo koje su predstave na nas ostavile najveći utisak. Ja sam rekao da je naravno ostao u trajnoj upsomeni prvi 'Hamlet' koji sam još kao tinejdžer video u Narodnom pozorištu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa Rašom Plaovićem u naslovnoj ulozi. Nije mi tada ni sada važno ko je predstavu režirao.
Posle toga najznačajniji je 'Hamlet' Jurija Ljubimova na Taganki sa pevačem prozukla glasa Visockim, Besonov 'Hamlet' u 'Dojčes teatru' u Istočnom Berlinu i Štemanov 'Hamlet' sa Filipom Hohmajerom, koji je pre neke večeri došao da gleda svoje kolege na Citadeli na kratkom izletu iz Dubrovnika. Pored ovih pozorišnih predstava, najimpresivniji je filmski Inokentije Smoktunovskog. Veliki glumac Lorens Olivije mi je nekako postao manje zanimljiv, iako film nisam dugo ponovo gledao.
Najbizarniji 'Hamlet' je Vilsonov 'one man show' u kom on igra sve uloge u punoj scenskoj opremi, kao i varijacija na temu 'Hamlet u Mrduši Donjoj'. Mi smo svojevremeno sa nestrpljenjem čekali da vidimo najvećeg glumca svoje generacije Branka Plešu u režiji Mate Miloševića. I taj glumac koji do tada nije imao promašaja, usred Zagreba 9. juna 1962. godine, potpuno je 'profulao' je ovu ulogu života. Razlog ne znam.
Sa sadašnjom generacijom gledalaca čekali smo da vidimo briljantnog glumca Dragana Mićanovića da najzad odigra Hamleta. I dočekali smo 'Hamleta' (u režiji Dušana Jovanovića) koji je bio na nivou njegovog dara i naših očekivanja. Kako je tako mnogo i kakva je to radost!
Vespa
Iz godine u godinu, sa dolaskom leta beogradske ulice su preplavljene ne samo samo zgodnim devojkama golišavih ramena i stomačića koji sevaju ispod okraćalih majica, neobuzdanim adolescentima koji gradskim prevozom stižu u centar grada, već i sve većim brojem vespi.
Ali vozilo koje je, lansirano u Italiji 6o’tih godina XX veka, kao jeftino, urbano i maladalačko i steklo neviđenu popularnost između ostalog i zato što je najavljivano kao najidealnije sredstvo za renoviranje romantike koja je u prvi plan stavljala zaljubljeni i zagrljeni par, danas, reklo bi se, ima sasvim drugačiju namenu. Osim što je postala idealno vozilo za raznosače pica ili mlade kurire velikih firmi, vespa je danas na beogradskim ulicama dobila drugačije simboličko značenje.
U siromašnoj zemlji kao što je naša, u kojoj mladi ljudi jedva da imaju novca da sa društvom podele flašu piva ispred lokalnog STR-a, vespa je, prirodno, promenila ciljnu grupu. Umesto da je voze maturanti i studenti, još zaneti fantazmom romantičnog zaljubljivanja u dugokose adolescentkinje koje ih svojski grle na zadnjem sedištu, vespu su kao dodatak svojim, uglavnom zavidnim voznim parkovima prigrabili uspešni muškarci u najboljim godinama (ma šta se pod tim podrazumevalo) čije su misli daleko od svake romantike.
Jer zahvaljujući njima, vespa je danas postala motorni simbol 'solerske filozofije' muškaraca 'sitih svega' koji na svojim električnim ponijima jezde velegradom u potrazi za uzbuđenjem, potpuno svesni činjenice da se isti ne može osvojiti peške. 'Vespa men' je ili okoreli neženja, kome se romantika svodi na egzotično ime koktela koji će cevčiti ispred kafića u kojem je gužva, ili pak nešto stariji preplanuli, ali prosedi muškarac na pragu sredovečja koji se protiv krize godina, bračnog oguglavanja i već odrasle dece, bori tugaljivim projektom 'vetra u kosi'.
Robustno razbaškareni na svojim sedištima oni poručuju devojkama koje čekaju na autobuskim stanicama i potajno priželjkuju da ih obgrle s leđa, da je vožnja mogućna, ali da će biti kratka.
