Izvor: Blic, 21.Feb.2018, 18:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Peca Popović: Na dan radiofoničnog radija
Traži dublje, razmišljaj strože, gledaj dalje. To nisu slogani Radio Beograda već nalozi za sentimentalni povratak u mladost, i dalje ka detinjstvu...
Kao da nije bilo davno, a bilo je. U popodnevnim, tek uvedenim ''Novostima dana'', Prvog programa, zapravo kraćem izdanju slušanog Dnevnika, koje će ubrzo izrasti u kultnu informativnu emisiju od milion i trista-četiristo hiljada slušalaca, a biće da je to bilo u petak 7. februara 1958, najviše se govorilo o minhenskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tragediji fudbalske ekspedicije Mančester Junajteda na povratku iz beogradskih 3:3. Na Stadionu JNA ih je sreća pogledala, na kraju snežne bavarske piste nije. Sa strepnjom i nadom se slušalo ko je od slavnih igrača preživeo, za koga još ima nade. Na samom kraju vesti, posle vremenske prognoze, rečeno je: U nedelju Radio Beograd pokreće svoj novi program na srednjim talasima od 298 m.
I tako bi. Radio Beograd dva oglasio se 9. februara 1958 zvukom Internacionale najpre kao eksperimentalni program samo nedeljom, da bi od 1963. godine etar svakodnevno osvajao. Na njegovoj talasnoj dužini začet je novi zvuk, oslobođen oficijelnog tona.
U vremenu kada trajanje nije vrlina, a tradicija ponekad može da deluje anahrono, kada se prima kao neko kaskanje u vremenu i prostoru, mislim da 60 godina tog programa osim što dokazuju istrajavanje na vrhunskom kvalitetu, predstavljaju neodvojivi deo našeg kolektivnog sećanja i simbolišu naše odrastanje i sazrevanje.
U odnosu na do tada jedini Prvi program, Radio Beograd 2 bio je osmišljen kao lakši kanal, usmeren ka našoj radoznaloj generaciji. Svojim opuštenijim tonom taj ''radiofonični radio'', počeo je da razbija strogost spikerskog radija i ubrzo otvorio prostor za prve rok i pop-emisije – ''Muzički automat'' i ''Sastanak u devet i pet'', ''Prijatelj zvezda'' i ''Minimaks''. Uz hitove do tada sklanjane ''zapadnjačke'' muzike voditelji tih emisija Nikola Karaklajić, Nikola Nešković i Milovan Ilić bili su pioniri novog i nosioci drugačijeg. Emancipujući novi zvuk, oslobođen oficijelnog vezivanja za pisani tekst i naglašene obaveznosti oni su legalizovali prvu generaciju domaćih disk-džokeja i radijskih voditelja. U suštini, bila je reč o pravoj medijskoj revoluciji.
Konstantu Drugog programa predstavlja upravo atraktivno voditeljstvo uživo. Tim putem stiglo se do savremene dijaloške tribine, na kojoj se smenjuju vrhunski intelektualci, umetnici i društveni istraživači. Reč je o kanalu koji bogatstvom sadržaja ispunjava, a kvalitetom baštinjenja tradicije svih oblika kulture i žanrova umetnosti i prevazilazi standarde na koje smo navikli od javnog servisa.
Jasno, Radio Beograd 2 je tokom postojanja menjao svoj medijski ''pravac'', ali bez obzira na promene, to je bio i ostao program na kome su radile ličnosti prvoga reda i koji je okupljao vanredne saradnike, slavodobitnike raznih radiofonskih trofeja. U koncepciju ovog radija ugrađene su ideje i pamet hiljada talentovanih novinara, muzičara i ton majstora.
Ne zna se da li je ovaj program u celini posvećen kulturi i umetnosti (po koncepciji jedinstven od Budimpešte do Atine, od Rima do Bukurešta) ''bio važniji onda kad su na njemu emitovane neke od najslušanijih emisija u celoj bivšoj Jugoslaviji ili danas, kad predstavlja poslednju i najtvrđu liniju odbrane dobrog ukusa'', što je u nadahnutom tekstu potsetio domaćin svečanosti - sadašnji urednik Beograda dva, nazivi najčuvenijih emisija i glasovi najboljih novinara stoje kao znakovi pored puta u kolektivnom pamćenju našeg naroda i pouzdani orijentiri u istoriji srpske radiofonije.''
To je program koji nije tražio samo posebne urednike počev od Dragoslava Ilića, Žoje Stekića, Mome Baljka, Miloša Jeftića... pa sve do Radoša Glišića, Đorđa Malavrazića i Radomana Kanjevca već i zahtevao posebne slušaoce nikad voljne da se zadovolje jeftinim sadržajima.
Kad danas govorimo o Drugom programu, govorimo o kritičkom radiju posvećenom zadatku preispitivanja i prevrednovanja našeg celokupnog kulturnog i društvenog okruženja. U uslovima medijskog preobilja on jeste svetionik snažnog fara. Pokazuje da se može, ako se zna i veruje. Zahvaljujući tehnici vremena, zvučni arhivi na Internetu pružaju mogućnosti provere i potvrde njegovih proizvoda i čuvanja izrečenih vrednosti od kratkog trajanja i rasipanja u etru.
To se lepo moglo videti na svečanosti obeležavanja šezdesetogodišnjeg jubileja. Na stubovima Kamene sale ispisani nazivi najslavnijih emisija, a unutra skupa veterani programa i njihovi naslednici, dobitnica nagrade ''Nikola Milošević'', nosioci vlasti i oni koji se sa vlašću ne slažu. To je vrednost Drugog programa.
A u toj istoj sali 1964. drhtao sam čekajući da me neko povede u studio kako bi u emisiji ''Sastanak u devet i pet'' rekao ''Deseta sa Brda više voli Stonse od Bitlsa''. Tu, u tim separeima četvrtkom smo se dogovarali oko priloga za ''Tačno u podne''. Nema ovde Miće Ilića, Zorana Đuričića, Radeta Brankova ni Mileta Pileta.
Prilika je za prisećanje. Među ostavštinom Nikole Karaklajića nađoh stari pasoš. Na pretposlednjoj strani među napomenama deviznih i carinskih organa stoji: na putovanje iznesen tranzistor ''Standard''. Isti kasnije vraćen u Jugoslaviju. Overeno 1965. sa dva pečata. Nikola nigde nije mogao bez frekvencije 298.
.jpg)
