Izvor: Politika, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patriotizam se ne meri količinom mržnje
Velimir Visković (1951), predsednik Hrvatskog društva pisaca, glavni urednik trotomne "Krležijane" (enciklopedije posvećene istaknutom hrvatskom književniku Miroslavu Krleži) i Hrvatske književne enciklopedije, poznat je književni kritičar, urednik književnih časopisa ("Književna republika", "Sarajevske sveske"), jedan od urednika izdavačke kuće "Profil", autor nekoliko važnih studija o kritici i pripovedanju. Dobitnik je više uglednih priznanja za leksikografiju, nauku i kritiku. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nedavno je organizovao okrugli sto na Brionima "Krleža danas", gde su nova čitanja Krležinog dela, među drugim uglednim naučnicima, predstavili i profesori iz naše zemlje – Mate Lončar, Mihajlo Pantić i Gojko Tešić...
Kako je tekao put Vašeg upoznavanja sa Krležinim delom?
Moram priznati da u mladim danima nisam bio nekakav veliki krležijanac; moglo bi se reći da sam više bio borhesovac; moja vam je generacija bila zaluđena fantastikom. Omiljena lektira bili su, osim Borhesa, Bulgakov, Kafka, Kalvino, Fuentes. Da budem iskren, Krležu – koji je ipak autor golemog opusa od preko pedeset tomova – nisam tada dobro ni poznavao. Ipak, očito sam ga i na temelju poznavanja kakvih desetak, uglavnom lektirskih, naslova cenio jer sam već kao student počeo da pišem o njemu; naime, jedan od mojih najranijih eseja štampan je u tematskom broju beogradske "Književne istorije", posvećenom Krleži 1973; dakle, kad sam imao samo 22 godine.
Jednom prilikom ste kao najdraže izdvojili Krležine dnevničko-memoarske, putopisne i polemičke knjige. Šta Vas je najviše vezalo za ta dela?
U svojoj dvadeset četvrtoj godini zaposlio sam se u Krležinu Leksikografskom zavodu, tad sam počeo kopkati i po manje poznatim delovima njegova opusa, počeo sam da otkrivam "Dnevnike", "Izlet u Rusiju", "Moj obračun s njima", "Dijalektički antibarbarus"... Čitanje Lasićevih knjiga, a potom i prijateljevanje s tim velikim krležologom, pomoglo mi je da shvatim Krležinu kompleksnost, pa i njegovu izuzetnost u svom vremenu, ma koliko je sam Lasić znao ponekad kritički da govori o Krleži. Ja, zaista, mislim da ima istinske poezije u nekim pasažima njegova "Djetinjstva u Agramu", u "Dnevnicima"; malo se ko tako neustrašivo bavio razobličavanjem "malograđanskog hrvatstva" kao Krleža u svojoj političkoj esejistici, tako ironično i duhovito hrvatskim i srpskim mitovima u putopisnom eseju "Mister Vu-San-Pei zanima se za srpsko-hrvatsko pitanje". No, naravno, ne treba sad zbog atraktivnosti čina otkrivanja "nepoznatog i drugačijeg" Krleže zaboraviti ni njegove romane, drame, "Balade". Radeći godinama kao urednik "Krležijane" na njegovom opusu, bezbroj puta čitajući njegove tekstove, istražujući Krležine časopise i njihov uticaj, sve više sam se uveravao u njegovu veličinu i vrednost, pa i njegov uticaj ne samo na hrvatsku, već i ostale južnoslovenske književnosti.
Kakvog Krležu Vi pamtite?
Krležu sam lično upoznao u njegovim kasnim godinama, kad je već prešao osamdesetu. Tad je već hodao vrlo teško, uz pomoć štapa, potom i štaka. Nije više bilo te njegove majestetičnosti ni osornosti; tog bolesnog starčića nisam mogao doživljavati kao moćnika, iako su svi prema njemu gajili strahopoštovanje. No, da ne bi ovo ispala samohvala u stilu "Krleža, moj prijatelj", moram reći da sam ja bio "samo jedan mladac" koji je radio u redakciji drugog izdanja "Enciklopedije Jugoslavije", koju je on uređivao, i da nisam imao previše prilika da se nasamo družim s njim. Uvek nas je bilo u društvu više, a on je voleo publiku. Rado je pričao, jednim začuđujuće mladenačkim, gotovo dečačkim glasom. Lakoća s kojom je prelazio s teme na temu i sipao podatke, ali i pratio reakcije slušalaca pazeći da ne postane dosadan, podsetili su me na jedan esej Marka Ristića o Krležinu umeću konverzacije. Nije, stoga, čudno da se posle Krležine smrti pojavilo toliko knjiga razgovora s njim; mislim da je on čak i računao s tim da neki od njegovih sagovornika zapisuju njegove reči; nakon osamdesete on više nije bio u stanju da piše pa je, zapravo, tim razgovorima na neki način nadoknađivao nemogućnost spisateljske aktivnosti. Poslednji put sam bio kod njega otprilike godinu dana pre smrti i još uvek je očuvao rečitost i brzinu misli. Ali, umesto mrgodnog silnika koji deli lekcije, kako ga se sećaju mnogi, u mojoj je memoriji ostao kao pomalo melanholični starčić koji s rezignacijom priča o nekim bolnim životnim iskustvima i ljudima koji su prošli kroz njegov život.
Kada je 1993. objavljena prva knjiga "Krležijane", suočavali ste se sa nacionalističkim i malograđanskim napadima koji ni deset godina kasnije, kada su počele da izlaze "Sarajevske sveske", nisu prestali.
Moja lična situacija početkom devedesetih nije bila previše ugodna. Bio sam često na tapetu u tadašnjim ratobornim, "državotvornim medijima" kao "srpski zet", "jugonostalgičar", potencijalni "petokolonaš". A ja baš i nisam pokazivao previše sklonosti da se posipam pepelom zbog nekadašnjih mojih veza s Beogradom, srpskim časopisima i piscima. Čitav projekat "Krležijane" bio je ugrožen jer nekima je izgledalo neprimerenim da se osoba mog političkog pedigrea pojavljuje u istaknutoj roli u jednoj državnoj ustanovi, a, s druge strane, i Krleža je na neki način bio na ledu. Iako i danas mnogi Krležu u Beogradu doživljavaju kao nacionalistu, u Hrvatskoj je tih godina bio prokazivan kao nedovoljno dobar Hrvat, kao titoist, boljševik, kultni pisac socijalističke epohe koga po svaku cenu treba detronizirati.
Kako je u takvim uslovima uopšte opstalo jedno takvo izdanje?
Doznao sam iz pouzdanih izvora da su visokopozicionirani HDZ-ovski političari početkom devedesetih od samog Tuđmana tražili da zaustavi projekt. Zanimljivo je da Tuđman, ipak, enciklopediju nije zaustavio, iako nije imao razloga da mene lično kao urednika previše voli (osamdesetih mi je nudio neke tekstove koje ja nisam objavio u svom časopisu). Ali, za razliku od većine hadezeovaca, Tuđman je bio krležijanac i verovatno je stoga hteo da se pojavi ta enciklopedija. Mene nije dirao jer, pretpostavljam, u tim trenucima nije mogao naći adekvatnu uredničku zamenu. No, uprkos Tuđmanovoj naklonosti, Krleža je tih godina bio na ledu, jer ga hrvatska nacionalistička desnica ni danas ne može smisliti zbog njegovog levičarskog i antiklerikalnog angažmana. Međutim, Krležin politički angažman tek jedna je od komponenti njegova kompleksnog dela; čitav je niz njegovih beletrističkih tekstova u kojima je ideologija sasvim potisnuta. U tim devedesetim godinama bilo je niz pokušaja da se sprovede revizija nacionalnog književnog kanona, da se umesto "socijalističke ikone" – Krleže, ponudi neko drugi: isprva Mile Budak, što je propalo zbog arhaičnosti njegova stila, a potom i zbog toga što je postalo ubrzo jasno da Evropa teško podnosi hrvatske ustašluke; potom je spominjan Milan Begović kao mogući pandan Krleži, ali taj solidni pisac daleko je od krležinske harizmatičnosti. Tako Krleža ostaje kao svojevrsni usamljeni gorostas hrvatske književnosti, kojem pandan ne mogu naći ni oni koji Krležu najiskrenije mrze.
Osnovali ste novo, disidentsko društvo hrvatskih pisaca, glavni ste urednik "Sarajevskih sveski", časopisa koji okuplja pisce iz bivše Jugoslavije, dovodite srpske pisce na gostovanja u Zagreb, pozivate naše profesore na simpozijume. Kako se danas gleda na Vašu aktivnost?
Malo mi je glup osećaj nakon teme o Krleži pričati o mojoj malenkosti. Devedesetih sam zaista imao nekih problema jer sam dosledno branio stav da se količina patriotizma ne izražava merom mržnje prema drugim, susednim, pa i srodnim narodima. I pre nekoliko dana, u polemici sa Slobodanom P. Novakom, koji je optužio Hrvatsko društvo pisaca, koje sam sa grupom kolega osnovao pre pet godina, da je antipatriotsko, ponovio sam da sebe doživljavam kao hrvatskog patriotu ali da, za razliku od njega, ne mislim da se patriotizam meri količinom mržnje. Ja duboko, hajde da budem malo patetičan, verujem da se patriotizam može pokazati i kroz otvorenost prema saradnji, uljuđenim ponašanjem i tolerancijom, ne samo ljubavlju prema vlastitom nego i poštovanjem tuđeg nasleđa. Mislim da se u tom smislu situacija u Hrvatskoj bitno promenila nabolje. Uostalom, naše novoosnovano društvo ima već više od dve stotine članova; svi važniji pisci mlađe i srednje generacije u našim su redovima, pa i mnogi stariji (Flaker, Lasić, Matvejević, Mrkonjić, Brešan, Donat, Mandić, Fabrio, Paljetak, Petrak – da nabrojim samo neke pripadnike starijeg naraštaja). Retorika medija pa i političara bitno se promenila. Čak i pravaši, kao najradikalnija desna stranka, klone se direktnog govora mržnje. Pomalo paradoksalno, toj promeni bitno je pridonio Ivo Sanader, čak i više nego prethodna levo-liberalna vlada koja je stalno nešto muljala pazeći da se ne zameri šovinističkoj desnici. Mislim da našu delatnost danas podupire značajan deo hrvatske javnosti i, što je osobito važno – čini to bez straha. Zapravo, kad danas vidim hrvatske političare kako tvrde u inostranstvu da u Hrvatskoj nema nacionalizma, dođe mi da ja kažem kako sam ja hrvatski nacionalist; ne treba nas lečiti od ljubavi prema svome, već od mržnje prema tuđem.
[objavljeno: ]
