Izvor: Blic, 05.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Panika
Panika
U toku je, dakle, televizijski stampedo, pre kojim će, izgleda, bez obzira na sve mere predostrožnosti, očajničke ostatke zdravog razuma i magične moći daljinskog upravljača, svako bekstvo biti nemoguće. Jednostavno ćete morati da stanete, licem okrenuti prema ekranu, i pustite da vas izgaze do fleke u prašini. Koliko sam uspeo da razaznam, najveća je panika u domenu informativnog programa, što je u najmanju ruku neobično. Verujem, naime, da to niko stvarno ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gleda. Hoću da kažem, niko od gledalaca kao što smo vi i ja. Gledaju verovatno oni za čiji se račun to pravi, njihovi portparoli, doglavnici, dvorani i dvorske lude, ali gledaoci, valjda, gledaju nešto drugo. Na terenu 'drugog', međutim, ni izbliza nije takva tuča kao na informativno-političkom. To se, uz mali napor, može razumeti, ali se, kao da nas neko nešto pita, ne mora odobravati.
Ne pamtim da sam u vestima čuo nešto stvarno zanimljivo, provokativno, pobuđujuće, inspirativno, inventivno i tome slično. S druge strane, nije lako poverovati da iskopavanje, podgrevanje i reciklaža, jednako kao i poluproizvodnja, preotimanje i kloniranje predstavljaju istinski delotvorne modele ponašanja u medijima. Jer u svim programima, od pronalaska televizije naovamo, kod nas se - sa izuzetkom Miće Orlovića, kao jedinog stvarno najboljeg - u svim terminima prikazuju isti ljudi. Na njihovim licima gledate odraz svog propadanja, u njihovoj nepomerivoj statičnosti gledate mrtvu vodu sopstvenog života, u njihovoj nesposobnosti da išta zaista učine gledate svoj izgovor da ostanete tamo gde jeste, ili, za svaki slučaj, korak iza. Zašto se ti ljudi tuku oko tih ljudi lako je rešiva, ali - i u tome leži osnovni problem - nikome potrebna zagonetka.
Anđeo nostalgije
Na kraju prošlog milenijuma koji je zatvorio stoleće propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na istoku koliko i na zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim.Valjalo je da se neko ozbiljno i analitički pozabavi ovim fenomenom koji je zbunjivao kritičare kulture, filozofe i socijalne antropologe. A taj neko je Svetlana Bojm, profesor na američkom univerzitetu Harvard, inače ruska studentkinja koja je pobegla na zapad i ponela sa sobom nostalgiju, koja u osnovi (na grčkom) znači bolni povratak u zavičaj. Posle godina analitičkog istraživanja napisala je opsežnu knjigu 'Budućnost nostalgije' ( izdanje Geopoetike, 536 str.) Reč je o pionirskom, otkrivalačkom radu posle kojeg se menja celokupno poimanje književnih izgnanika kakvi su bili Džojs, Beket, Nabokov, Josif Brodski, Danilo Kiš, o kojima je Bojmova ispisala čitava poglavlja svoje knjige.
Ispisujući ovu hipohondriju srca koju zatiče na potpuno neistraženom terenu, spisateljica stvara tipologiju u kojoj razdvaja dva osnovna tipa nostalgije, restaurativnu i refleksivnu. Prva je posvećena zaverama i korenima, dok potonja vodi ka virtuelnoj stvarnosti i kolektivnom pamćenju. Svaki oblik nostalgije sužava i osiromašuje sliku proživljenog i zapamćenog, i zbog toga smo toliko fascinirani viđenjima genijalnih izgnanika koji nas uvode u svoje imaginarne zavičaje. U potrazi za anđelom istorije Bojmova nas dovodi do neizlečivih romantičara koji se ironijom i cinizmom bore protiv prskanja mentalnih damara i pada u ideologizovane jezike. Ova enciklopedija nostalgije otkriva da nema budućnosti bez nostalgije, kao što nema ni prošlosti. Duboko je lekovita, pogotovu za sredine sklone autizmu i samozavaravavanju poput naše. Ali, mogu da se izleče samo oni koji to žele.
