Izvor: Blic, 09.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pančester
Pančester
Rokenrol u Pančevu aktivno postoji od samog početka šezdesetih i razvijao se paralelno sa Beogradom, što znači i, u razumnoj meri, paralelno sa svetom. Konstatacija važi i za kompletan region, iz koga je tokom poslednjih decenija izniklo nekoliko izuzetno zanimljivih bendova. Posebna vrsta visoko evokativne, lekovite i na momente autentično dirljive rekapitulacije pančevačkog rokenrola dogodila se prošlog petka, povodom objavljivanja knjige Vladimira Nedeljkovića >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Helikopter na glavi”, čija je tema upravo ono što se u ovom gradu na muzičkom planu dešavalo od 1962. do 2004. Prvi put posle mnogo godina okupile su se i ponovo nastupile značajne grupe šezdesetih i sedamdesetih kao što su Feniksi, Haski, Tip Top, Kingsi, ili Baš Čelik, uz ravnopravan udeo mlađih bendova poput Zontaga i Fancy Frogs, te jedan neočekivan i moćan duetski nastup Bjesova, specijalnih tajnih gostiju.
Duh Nedeljkovićeve izvanredno iskrene i uzbudljive knjige u kojoj faktografija (iako je poštovana koliko god je bilo moguće, što je knjizi obezbedilo visok nivo informativnosti i dokumentarne vrednosti) nijednog trenutka nije odnela prevagu nad emocijama, prenesen je na pozornicu doma 'Šandor Petefi” sa zbunjujućom silinom, pred kojom je dirigovani prostakluk novomilenijumskog srpskog sistema za trenutak ustuknuo. Bez banalnog insistiranja na nostalgiji, bez posezanja za prošlošću kao utočištem, bez trunke inferiornosti u odnosu na bilo koji grad u ovoj zemlji, Pančevo je ponovo bacilo svetla daleko, osvetljavajući mnoštvo pravaca, puteva i mogućnosti.
U svetlu javne rasvete
Oni koji žele sopstveni sud u sve češćim polemikama na temu učinka ratnih i posleratnih vlada u Srbiji, mogu to sagledati i bez TV emisija, jednostavnim i direktnim posmatranjem stanja javne rasvete, mada pod njom, onakvom kakva jeste, malo toga konkretnog uopšte i mogu videti. Ipak može se steći utisak o onom što se u medicini naziva 'opštom slikom', kao što je: ukupno bledilo, malokrvnost, iscrpljenost, crno ispod očiju i pred očima...
Ako se zanemare periodi besomučnih restrikcija, zamračivanja i havarijskih isključenja, nivo javne rasvete u poslednjih pola veka nije podignut gotovo ni za vat, odnosno, ni za lek, ako je šetanje pod jarkim noćnim svetlima za nekoga još lekovito. Depresivna (svako)dnevica ima svoj noćni ekvivalent.
Sa svim tim demokratskim i kvazidemokratskim promenama, noći u srpskim varošima ostale su neporažene. Na istim, previsokim stubovima klate se i čkilje sijalice sirotinjskog broja sveća, kao one u sobičcima starica, večitih uživalaca porodičnih penzija, zbog kojih se klati nacionalni budžet.Te sijalice, koje se, izgleda, više nigde ne proizvode, danima se muče da pregore, a kad pregore, danima čekaju da budu promenjene.
Bilo kako bilo, ostrva mraka,u srpskim naseljima noću, ostala su dominantna. Izuzev glavnih ulica, koje svoju rasvetu duguju načičkanim kafićima.
Pošto se rezultati i javni učinak pomenutih politika najčešće argumentuje i ogleda kroz procesuirane izjave kriminalnog establišmenta i aferaških sižea, onda ovi mrakići koji vladaju našim naseljima i jesu prava slika stvarnosti; radno mesto onih koji brinu o našoj budućnosti, i njihova zaštita na radu.
I zaista; ono što je osvetljeno, osvetljeno je nekim mutnim i bledunjavim svetlom pod kojim svi ličimo na zombije. Ipak, i oni delovi grada bez ulične rasvete imaju svojih prednosti, posebno kroz jasnije izraženu mesečinu, naročito kada je puna. A mesečina i priče o vukodlacima tradicionalno imaju jaku vezu, ma koliko mi u ove potonje ne verovali i ma koliko se oni danas, u doba dana kada rade sudovi, nevinim, časnim i čak patriotskim prikazivali.
