Izvor: Politika, 27.Jan.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Palanačke igre u Beogradu
Umesto da se našima napravi pristojna koncertna sezona, astronomski honorari daju se za gostovanja osrednjih inostranih umetnika, kaže violinista Mateja Marinković koji predaje u Londonu, a večeras nastupa na Kolarcu
Mateja, da li ti imaš pištolj, pitali su muzičari violinistu Mateju Marinkovića, dok je on „grmeo” na njih za vreme probe pred večerašnji koncert na Kolarcu. Nemam, priznao je, i nastavio da „dobacuje” note orkestru „Dušan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Skovran” sa kojim je za večeras spremio 18 popularnih kompozicija za gudače, od Gluka, Frolova, Sarasatea, Šosona, Vijenjavskog, do Paganinija i Grapelija, od kratkih muzičkih šala do zahtevnih bravura. Program neobičan za sezonu, letnji, festivalskog tipa, Marinković je sastavio, kako kaže, misleći šta bi njegova mama volela da čuje a ne ono što bi kritičari želeli da slušaju.
– Prvi i jedini koji su mi otvorili vrata Beograda bili su „Skovranovci” i zato sam im veoma zahvalan. Od koncerta na Kolarcu 1998. ovde sam persona non grata. Sistem se promenio, ljudi su ostali isti, sprovode svoju malu osvetu i odluku da Mateja Marinković nije potreban ovom gradu – kaže za naš list poznati violinista i pedagog koji godinama živi na jugu Francuske a skoro dve decenije predaje na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu.
Razlog zbog čega nije dobrodošao je, kako priča, u njegovoj pobuni protiv represije devedesetih godina kada je na Kolarcu izveo svoju kompoziciju „Poziv iz grobova”, pozivajući da ustanemo i podignemo glave, a ono što je rekao na tom koncertu, izgleda, nije mu oprošteno.
Marinković danas nastupa širom Evrope, najviše u Francuskoj i na Tajvanu.
– Srbija će biti provincija dokle god nema novac za naše orkestre, poput „Skovrana” i drugih, koji bi lepo mogli da nas predstavljaju u svetu. Umesto da se našima napravi pristojna koncertna sezona, astronomski honorari daju se za gostovanja osrednjih inostranih umetnika, orkestara, ili zvezda na zalasku. Od tog novca mogla bi da se izgradi baza za našu budućnost, a ne da se sa nekoliko „spektakl programa” publici zamazuju oči. Dešava se da se u goste zove izvođač koji ima samo isto prezime kao neki poznati violinista, ali će ovaj prvi biti tretiran kao zvezda iako nigde u svetu to nije, niti je osoba na koju ljudi misle da dolazi. To su već palanačke igre. Takođe, mislimo da dolaskom Njujorške filharmonije na jedno veče postajemo centar sveta. Pa, nismo centar sveta, kao što to nije ni Albanija kada u njoj igra Real Madrid jer oni dođu, odu i pokupe pare, što eventualno može imati značaja za unutrašnju politiku – kaže Mateja Marinković.
Naš sagovornik navodi primer Berlinske filharmonije, institucije od nacionalnog značaja, koja, kako smatra, stvara kulturni imidž Nemačke u ostatku sveta. Naš imidž, dodaje, grade samo teniseri i to na volšeban način, ličnim žrtvama i angažovanjem svojih roditelja, a ne kao izuzetni pojedinci u koje ulaže država.
„I svoj odlazak u svet sam odbolovao, želeći prvo da od Beograda načinim London a ne da pomažem Britancima da se dalje razvijaju. Za mene su mnoge stvari bile gotove sa bombardovanjem Srbije jer su u Britaniji, gde sam tada živeo, Srbi tretirani kao najgora stvorenja na svetu. U to vreme biti Srbin bilo je strašno i često su mi na vrata kucali ljudi iz Ministarstva odbrane da tri sata „popričaju” sa mnom o situaciji u Srbiji. Ucenjivali su me i kada sam 1999. držao dobrotvorni koncert i sakupio 30.000 funti za medicinsku pomoć... Probao sam da promenim svet – nisam uspeo.”
Zato se okrenuo onome što najbolje ume da radi. Sada na njegove kurseve dolaze muzičari čak iz Kalifornije a do danas nijedan master klas nije održao u Srbiji.
– Nudio sam se, besplatno da to radim, bez rezultata. Na akademiji u Londonu, studenti imaju časove sa gostima iz celog sveta, pa brzo uvide ako nečija priča ne stoji. Ovde ljudi prave lažne autoritete na šarenim lažama i strepe da ih neko ne ugrozi. Kao čovek koji se plaši da će ga prevariti žena zato što drugi može biti bolji ljubavnik od njega. Dokle god je tako, možemo da rastemo, ali ne zavaravajmo se, Beograd nije ni Evropa ni svet” – smatra ovaj violinista koji i kad svira kao solista sa orkestrom sebe smatra samo prvim među jednakima.
Svoje studente uči da ih dobar koncert ne čini boljim ljudima od drugih niti ih loš koncert pravi lošim umetnicima. Da se, takođe, za dobar koncert može dobiti loša kritika i, još gore i opasnije, za loš koncert dobiti pohvalna kritika.
– Moji studenti moraju da imaju svoj barometar i da razluče šta vredi a šta ne. Neko se sprema za umetnika a neko za zanatliju, u najboljem značenju te reči. Jer, imate i slikare koji vladaju tehnikom ali nemaju svoj koncept, tako ima muzičara koji će naći posao ali nisu umetnici...
Marinković kaže da je u mladosti vežbao 10 do 12 sati dnevno, da bi u tridesetim došlo do preokreta kada prestaje da sluša šta drugi misle i da li će se nekom dopasti ili neće. Tada počinje da komponuje i slika, zanimajući se kako da putem apstraktne slike napravi nečiji portret. Piše poeziju a upravo komponuje mjuzikl koji će biti izveden 2011. povodom 100 godina MŠ „Stanković”.
– Uvek imam svoju malu opsesiju. Mogu da me bace na pusto ostrvo, nikad mi neće biti dosadno. I nije mi jasno zašto ljudi igraju video igre kad postoje takva blaga u nama koja možemo da istražujemo. Pitanje je samo da li se na izazov gleda kao na problem ili kao na uživanje. Kada uzmete ukrštene reči, vi ne mislite da vam je to problem u životu nego nešto zanimljivo što ćete rešiti. Kada studenti kažu „ovo mi je teško”, objasnim im da težina nije u energiji potrebnoj da bi se prevazišao neki problem, nego u utrošenom trudu da bi taj problem postao lak – kaže Marinković. Samo takvim investiranjem u svoj razvoj dostiže se umetnička i životna zrelost koja, kako smatra, nije ništa drugo do stadijum kad čovek zna kako da živi na ekonomičan način, da ne troši energiju uzalud, da kaže mnogo sa nekoliko reči, i da ono što kaže ima smisla.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 28/01/2010]
