Izvor: Politika, 08.Jul.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pakt vojske i crkve
U Nišu na Vidovdan, ministar odbrane Dragan Šutanovac i poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Irinej, na osnovu uredbe koju je Vlada Republike Srbije donela u martu ove godine, potpisali su Sporazum o vršenju verske službe u Vojsci Srbije. Taj pakt vojske i crkve o zajedničkoj strategiji odbrane, ekstenzija je sporazuma crkve i školstva o zajedničkoj strategiji obrazovanja koja, od uvođenja veronauke kao izbornog predmeta u školama, traje, evo, već punih deset godina.
Na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niškoj svečanosti, patrijarh Irinej je rekao da će prisustvo i delatnost oficira sveštenika u vojnim formacijama (i na Vojnoj akademiji) dati „viši smisao služenja vojske“, pozivajući se na herojski period nacionalnog vojevanja od 1914. do 1918, kad su u Vojsku Kraljevine bila uključena i sveštena lica.
Prvo, za Prvog svetskog rata, tragične i slavne epopeje srpskog naroda, vojska nije bila profesionalna, za razliku od ove sadašnje, nego narodna. Pri tom, vođena je odbrambena vojna protiv okupatora. Požrtvovanost tih junačnih vojnika, uglavnom seljaka, i pametna ratna taktika Vrhovne komande nemaju nikakvih dodirnih tačaka s delatnošću sveštenstva. Drugo, u nedavnim ratovima sunarodnika, čije posledice uglavnom sramote nekadašnju slavu srpskih vojvoda i solunaca, bilo je, naročito u Bosni i Hercegovini, prisutno i činodejstveno sveštenstvo SPC-a, blagosiljajući, među drugima, i ubice nemoćnih i zarobljenih, o čemu svedoče brojni dokumenti. U ovom slučaju, prisustvo sveštenih lica među ratnicima ukazuje se kao olakšavajuća okolnost za zločin, kao sredstvo za umirivanje savesti koja bi inače mogla biti uznemirena.
Ukoliko bi bilo istinito da sveštenstvo u uniformi daje viši smisao služenju vojske, kako tvrdi njegova svetost, onda bi, nesumnjivo, bilo istinito i to da delatnost veroučitelja, odevenih u mantiju ili bez nje, daje viši smisao pohađanju škole i obrazovanju. U niz ovakvih analogija treba uključiti i sledeću: svešteno lice u vidu vladike na mestu predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije daje, dakle, viši smisao informisanju.
Sasvim je u skladu s funkcijom jednog verskog poglavara ubeđenje da sveštenstvo svemu čemu prisustvuje daje viši smisao, jer ono ima pravo da veruje kako zastupa nikoga drugog do Boga. Međutim, to nikako nije u skladu sa svetovnošću jedne države, kako za Srbiju piše u njenom Ustavu (član 11), države u kojoj nema državne religije, kako, pak, stoji u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama (član 2).
Sloboda veroispovesti u sekularnoj državi, za kakvu se izdaje Srbija, garantovana je upravo njenim Ustavom kao jedno od osnovnih prava pojedinca. Kako će neki pripadnik Vojske Srbije raspolagati svojom religioznošću, njegova je privatna stvar i predstavlja vanvojnu njegovu aktivnost. Po logici ovog sporazuma Ministarstva odbrane i Srpske pravoslavne crkve, trebalo bi verske službe uvesti i u sfere nadležnosti ostalih ministarstava, dakle, u preduzeća, sportske organizacije, pozorišta i, dakako, u škole i na fakultete – po jednog sveštenika na broj do petsto zaposlenih, dva na hiljadu, potom, za svaku novu hiljadu po još jednog, kako stoji u potpisanom dokumentu.
Da bi ovaj atak na sekularizam države opravdao, ministar Šutanovac se pozvao na međunarodni primer, na „Holandiju, Ameriku i Veliku Britaniju“ u kojima je ovakva praksa ustaljena, te u skladu s njom tu deluju i sveštenici Srpske pravoslavne crkve za potrebe holandskih, američkih i britanskih vojnika koji su njeni vernici.
Pozivajući se na partikulu u državnim iskustvima kudikamo razvijenijih demokratija od naše, ministar se ovog puta pozitivno poziva na negativan primer. Sopstvene rđave postupke ne možemo pravdati pozivanjem na iste te rđave postupke drugih. Važno je, ponovimo to, da su verska sloboda i tolerancija raznorodnih religijskih uverenja stvar sprovođenja zakona. Proceduralnost religioznih rituala, nije stvar državnih instanci i činovnika, već verskih zajednica i njenih članova.
Najzad, podsetimo hrišćanske vernike svih konfesija na Hristove reči (iz „Nastavka besjede na gori: o milostinji, molitvi i postu. Ne treba se brinuti za ono što je zemaljsko“), kako ih prenosi Jevanđelje po Mateju: „I kad se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po zbornicama i na raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaisto vam kažem da su primili platu svoju. A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se ocu svojemu koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.“ Mutatis mutandis, ovde ne čudi što o ovome ništa ne znaju u ministarstvima jedne sekularne države, no to da se o navedene reči oglušuju sveštenici kojima bi one morale biti vodilje.
Ministar odbrane je rekao da će „u narednim mesecima“ Vojska Srbije potpisati istovetne sporazume i sa „šest preostalih“ crkava i verskih zajednica. Zašto to nije učinjeno sa svima istovremeno, na Vidovdan, i zašto samo sa šest, kad ih u Srbiji ima više? To je diskriminacija za sebe u ovom po sebi diskriminatorskom sporazumu.
Zlatko Paković
objavljeno: 09.07.2011.
