Izvor: B92, 01.Maj.2008, 05:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREMIJERE: VRHUNSKA IGRA
Film koji govori o problemima školovanja i edukacije više nego o bilo čemu drugom
UVODNA NAPOMENA:
Ovaj prikaz otkriće vam skoro u potpunosti o čemu se radi u filmu Vrhunska igra. Mahom da bi vas odvratio od toga da ga uopšte pogledate.
Krenimo od očiglednog.
Hej, čuo sam da u Holivudu prave neki film o nekom profi koji je naučio svoje studente kako da varaju na blekdžeku u Vegasu i svi su zaradili brdo para!
Nja" >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Znači, sigurno će da bude jedan koji se izdvaja, koji je "darovit”. Njegova motivacija sigurno neće biti laka & brza zarada. On će morati da zaradi pare ili da bi platio maminu operaciju (bolest od tri slova, opet) ili školarinu za neki prestižni faks ili mu je tata kockar, pa mora da vrati njegov dug (to bi nas već uvuklo u dramu, a ne u zabavu"). Prvo će svi, sigurno, da se nalože na dobijanje, zaboraviće stare prijatelje, stare navike (nije li to isto, pita nas i ovaj film), a onda će nešto krenuti po zlu, nešto što će ih sigurno opametiti. Zapravo, i njih i nas!
I tako i bi.
Ben Campbell (tobimegvajerasti Jim Sturgess minus potencijal da ikada zaigra super-heroja) je daroviti student medicine koji sa MIT-a treba da pređe na Harvard. Fali mu 300.000 dolara i neka dobra priča kojom će da "zaseni” one koji treba da mu daju tih 300 somića u vidu stipendije. On u priču o "brojanju karata” (iliti varanju, za nas koji i nakon udubljivanja nemamo pojma o čemu se radi), dakle, ulazi sa željom da (nije li to paradoks?) preko motike zaradi hleba.
Podtekstom je sugerisan akutan problem Amerike da sinovi i kćeri nebogatih mogu da sanjaju o školovanju na prestižnim univerzitetima, jer u najboljem slučaju samo jedan od njih dobija kintu iz nekog fonda.
Kevin Spacey, kao profesor Mickey Rosa, ne može da se odluči da li da profesora igra kao nerealizovanog drag queena (sve sa svojim šmirantskim dubokim glasom i željom da dotakne nos studenta kome se obraća) ili da reprizira iritantno besprekornu dikciju psihopate iz Sedam. Najzabavniji momenat je travestija na kraju filma kada Kevin otkriva da, ipak, ne može da igra seljačinu u kaubojkama kao Jack Nicholson.
Ben se ubrzo navlači na život u Vegasu (a ko ne bi?), zaboravlja stare, i dodajmo, debele drugare (a ko ne bi?), osvaja najbolju ribu u timu i sve to promiče ispred nas u hiljadu puta viđenim kolažnim nizovima neonskih svetala, neonskih žurki, neonskih izlazaka i ulazaka u limuzine, miksovanim sa najidiotskijim dijalozima koji u isto vreme pokušavaju da se ozbiljno dotaknu i morala i hedonizma, a čega se Soderbergh uspešno ratosiljao da bi mogao da snimi bar dva dobra filma o jedinom smislu života u Vegasu.
Svi likovi su od početka do kraja isti. Ben je dobar momak koji je zalutao, Mickey je loš momak koji se nasankao, Cole Williams (Laurence Fishbourne nikad deblji) je dobarlošzao momak koji zna da treba da bude zao samo prema lošima da bi mu u životu dobro krenulo.
Jedini trenutak kada se svi potajno ponadamo da će Ben i zauzeti glavnu ulogu koja mu je u filmu dodeljena, a to je kada odluči da namagarči lošeg profesora Mickeya koji ga je zajebao, reditelj nam kroz flešbek otkriva da ni to nije bila njegova ideja, već jedinog koji je iznad igre- Colea Williamsa, koji od ranije ima neraščišćene račune sa Mickeyeom. Kad smo kod flešbekova, reditelj Luketic ne preza od toga da do nivoa uvredljivosti potcenjuje svoju publiku- pa u želji da svoj filmić izdigne barem do nivoa otužnih Oušnovih trinajs, on flešbek koristi i da bi nam razjasnio kako je kesa sa čipovima postala kesa sa čokoladnim čipovima. A komplikovanost toga se već ne da opisati.
Na kraju, opet citirajući Usual Suspects, nakon efektnog obrta, shvatamo da je čitav film praktično bio neka vrsta traženog eseja, priča u priči, kojom Ben treba da fascinira svoje darodavce. Što i uspeva.
Mi pošteni građani ostajemo u dilemi- da li sve poučne priče da bi mogli da ih ispričamo treba i da proživimo ili je sve što proživljavamo korisno, jer ćemo jednoga dana moći to da ispričamo.
Mi nepošteni građani srećni smo, jer smo još jednom shvatili da je hleb dobijen motikom gorak i težak, i da je mnogo lepše i lakše kad ti on capne u krilo (i to tebi jedinom), jer si najlepše zinuo da ga zagrizeš.
Roditelji osnovnoškolske dece, kojima je ovaj film mahom i namenjen, trebalo bi da im u startu kažu da ne gube vreme sa ovim filmom (kao sa Anom Karenjinom, recimo) pokušavajući da ukače ”foru” koju će potom pokušati da primene u nekoj od beogradskih kasina. Najviše zbog toga što je tamošnji "softver” za otkrivanje prevaranata malo tvrđi od američkog.
REDITELJSKA NAPOMENA:
Robert Luketic, je već ukazivao na probleme obrazovanja i stizanja do hleba motikom u svom filmu Legally Blonde. Dakle, kvalifikovan je.
.jpg)
