Izvor: B92, 04.Okt.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREMIJERE: Ogledala
Susret titana, nažalost, nije doneo nešto što ćemo prepričavati svojim unucima
U jednom uglu imamo Kiefera Sutherlanda koji je... pa, Jack Bauer.
U drugom se nalazi Alexandre Aja- tridesetogodišnji Francuz i nova nada francuskog (definitivno) i svetskog (verovatno) horor filma. Njegov Haute Tension uspostavio je nove, visoke standarde tzv survival horora (ili lažnog snufa, kako ga ja zovem, ali za to bi morali da čitate Huper) >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tokom koga gledalac uz nepodnošljivu dozu napetosti proživljava svaki sekund muke nesrećnog protagoniste. Aja na specifičan način tretira trajanje ubistva- on ga prvo vrlo realističkim sredstvima čini neizbežnim, zatim litrama krvi zaliva opraštanje tela od duše, a zatim kroz trenutak „produženog samrtnog ropca" jezu susreta sa smrću čini nepodnošljivom. Sličan metod primenjen je i u rimejku Wes Cravenovog The Hills Have Eyes, od koga su svi očekivali da će biti još jedan bezdušni „slasher-machine" hororčić, a ispao je vrhunski dramokolj hičkokovske tenzije koji lepo pokazuje koliko je malo potrebno čoveku da postane životinja.
Ova dva titana trebalo je da se susretnu u (blago dotaknutom, pre nego) rimejku korejskog filma Into The Mirror, o bivšem-specijalnom agentu, koji nakon pogibije svoje koleginice usled grže savesti napušta službu i postaje noćni čuvar u novom, luksuznom tržnom centru Dreampia koji je izgrađen na temeljima starog, izgorelog u požaru. U duhu azijskog horora i crnokosih curica, duše stradalih u tom požaru ostale su zarobljene u svetu „iza ogledala", i sada žele napolje.
Aja, i njegov stalni scenaristički partner Gregory Levasseur, odlučili su da izmene nekoliko stvari- njihov pajkan Ben je ubio čoveka (ne znamo kako), ali ga je osećaj krivice već oterao u alkoholizam. Živi sa švecom, jer ga je atraktivna, tamnoputa supruga Amy (još atraktivnija Paula Patton), koja je, usput, i patalog, šutnula sa gajbe da ne kvari decu (dva komada). Ben dobija posao noćnog čuvara u (pajsadovo!) izgoreloj zgradi superluksuzne robne kuće Mayflower koja u sred Njujorka čuči spaljena već pet godina, dok se gazde sude sa osiguranjem! On treba da obilazi prostor na svaka tri sata i pazi... da li su svi novonastanjeni golubovi tu? Da li je neka od brojnih neizgorelih plastičnih lutaka možda promenila pozu usled globalnog zagrevanja? Ili da li neko možda želi da ukrade parče zagorelog etisona i time promeni ishod parnice... Ne znam koliko je bilo pametno što je Aja, u susret premijeri ovog filma, više puta u intervjuima spominjao Kubrickov The Shining kao inspiraciju i uzor za ovaj film.
Prvi problem je pogrešna upotreba Kiefera, tj. Jacka Bauera. Aja ga u priču uvodi zvukom alarma na satu čije cifre pokazuju 08.00 istim elektronskim ispisom i na isti način na koji se to dešava na meraču vremena u Sutherlandovoj hit seriji 24. Detalj koji je mogao biti duhovit omaž, retroaktivno postaje zlosutni signal da su stvari već na početku krenule kuda ne treba. Jer Kiefer kao Ben na potpuno isti način kao Kiefer kao Jack rešava probleme bilo da su u pitanju duhovi iza ogledala ili islamski teroristi. Sekvenca Benovog upada u manastir bukvalno bi se mogla prebaciti u neku od epizoda 24, bez da se promeni ijedna jedina stvar. Da je Aja dosledno ispratio tu liniju borbe superkapa sa onostranim, oslanjajući se na Kieferovo breme Jacka Bauera, Mirrors je mogao da bude superduhovita satira na to kako se Ameri na svetskom nivou bore sa neartikulisanim neprijateljem koji vreba sa svih strana. Ili neka vrsta parodičnog meta-komentara na formulaičnost svih američkih rimejkova azijskih horor bisera. Ali, The Shining će ovde biti spominjan samo u neverici...
Posledica svega toga je da Mirrors pati od žanrovske neujednačenosti- on počinje kao superthriller, istrajava kao horor, da bi pred kraj zakovrnuo u neku vrstu akcionog Exorcista sa apsolutno imbecilnim obračunom sa podivljalom, blurovanom bakutanerkom. Eto, otkrih vam kraj filma...cccc...
Ipak, Aja je našao prostora da potvrdi neke od svojih kvaliteta. Scenografija je spektakularna, izgoreli Mayflower izgleda toliko jezivo da mu zla ogledala nisu ni bila potrebna. I ta briga o rečitom detalju je dosledno sprovedena od oba stana Carsonovih, preko rodne kuće Essekerovih do samostana. Iako je scena stradanja Benove sestre već ušla u antologiju horor scena, mnogo je bitnije da Aja nije izgubio inspiraciju kada je u pitanju dočaravanje fizičkih oštećenja na telu žrtve, pa tako fleševi izgorelih u Mayfloweru izgledaju svirepo dobro.
Mirrors, uprkos svemu, jeste jedna od boljih Holivudskih vizita tlu azijskog horora, ali to je pre posledica dosadašnjih, poražavajuće neinspirativnih rezultata. Visoka tenzija na koju nas je Aja navikao ovde je nekako izostala. A možda je, sisica, čuva za 3D rimejk Piranha-e koji upravo sprema.
