Izvor: B92, 11.Sep.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREMIJERE: Ne kači se sa Zohanom
Reper Nas izjavio je da mu je baš ovaj film puno pomogao da razume suštinu izraelsko-palestinskog sukoba
21. vek bi se u svoj svojoj velelepno započetoj mešavini društvenog dušebrižništva, proključale ironije i tragedije super-individue mogao izraziti kroz sinopsis ovog filma: Mosadov superagent Zohan odlučuje da batali već zamoran sukob sa Palestincima i ode u Njujork da bi se bavio onim što ga stvarno zanima- frizerajem. Posao, nažalost, može da dobije samo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u palestinskom kvartu.
Ne treba puno pameti da se nasluti da je do ideje za ovaj film Adam Sandler (Zohan) došao u polupijanom stanju prebacujući sa CNN-a na Fashion TV. Moralizovati, pak, nad takvom pretpostavkom znači ne razumeti bazičnu bezobzirnost komedije. Čak i spram elementarne političke korektnosti.
Sandler je u nekolicini svojih komedija u kojima se većina stvari vrti oko njega (što je, nema sumnje, već ugovorom regulisano) , demonstrirao da mu bavljenje niti jednom temom nije sveto, dok god finale odn. poenta filma može da se ugura u dopadljivi, čedni okvir Caprijanske, optimističke komedije podobne za celu porodicu (Buy it on DVD, too!). Pa je tako, Sandler bio neodgovorni tata koji posinka hrani isključivo fast fudom u Big Daddy, u Little Nicky bio je odmetnuti đavolov sin koji trapavo pokušava da spasi svet, u Anger Managment lečio se od bivanja drkadžijom prema svima oko sebe, u Click je pokušao da nam dočara šta bi bilo kad bi daljinski upravljač u muškim rukama bio magičan, a zajedno sa Larryjem bocnuo je i homoseksualnu populaciju u oko (u I Know Pronounce You Chuck and Larry) sve boreći se za njena prava.
Po istom ključu, Zohan je borac za ličnu slobodu kojoj se suprostavljaju sve ostale. Njegova želja da bude frizer bila bi ismejana kao pederkasta u većini civilizacija, dok kao buduće zanimanje jednog Mosadovog agenta ona deluje... van pameti! Tako je bekstvo od rata-koji-nema-kraja (ili što bi rekla Zohanova mama- Traje već 1000 godina, valjda će uskoro kraj...) kamuflirano bizarnom profesionalnom ambicijom koja bi bila predmet solidne komedije i u „normalnim uslovima". Zohanu je za petama njegov arhi-rival, Hamasov pulen Phantom (uvek dobrodošli John Torturo), dok Amerika i bukvalno i simbolično postaje zemlja ultimativne slobode u kojoj je pored svih neverovatnih stvari moguća i najneverovatnija od svih- mir. I to između Jevreja i Palestinaca.
Ovu društveno-angažovanu potkicu Sandler je zavio u epizode različitog žanrovskog i komičnog kvaliteta, pa se ego-šepurenje sprovodi kroz sadržaje nalike: Boratovom dokumentarcu (dolazak u Ameriku), crtanim –filmovima (uvodna sekvenca na plaži, kao i Delfin-stil plivanja), dok ono malo romantične komedije (muvanje zgodne Palestinke) grca pod supervulgarnošću Zohanovih frizerskih snošaja sa tetkama i bakutanerkama koje sa osmehom svršavaju na njegove zanatske akrobacije. U zavisnosti od vrste humora kojoj privatno naginjete zavisi i vaš provod tokom filma.
Ipak, sada već postaje pravilo da će filmovi u kojima je Sandler glavokomandujući biti tanki sa tretmanom i raspletom zanimljive dramske premise, kao i da komičarski potencijal neće uspeti da se stavi na raspolaganje rediteljskoj viziji, već će tražiti da se sve ostalo podredi njemu. Možda baš zato Sellers, Martin, DeVito, pa čak i Eddie Murphy (u svojim najboljim filmovima) ostaju nedostižni uzori svaki put kada Sandler zatraži da bude prepušten sam sebi. S druge strane, u filmovima poput Punch-Drunk Love, Spanglish ili Reign Over Me u kojima reditelji snažne autorske vizije uspevaju da ovladaju njime, Sandler uspeva da bude impresivan.
Zato se ne kačite sa Zohanom, ako ne volite Sandlera. Tj. ako baš ne volite Sandlera.
